Tri uzastopna poraza bacila su Vojvodinu, dva kola uoči kraja ligaškog dela, sa drugog na peto mesto na tabeli. A u derbiju sa Radničkim povredio se i važan šraf crveno-belog tima, libero Stefan Negić. Izazvalo je to u javnosti nevericu, kritiku, sumnju… Bio je to prvi utisak, retko ko bio je spreman da čita između redova. A upravo se između redova, u poglavljima iza, ali i u onim ispred, kriju najlepše rečenice. One se često najbrže pročitaju i još brže zaborave.
Kao što je i Vošin iskusni kapiten Žarko Kisić posle duela sa Kragujevčanima rekao, pad nakon osvajanja Kupa, ali i nakon mnogih drugih izazova, sasvim je očekivan i normalan. I to je više energetski pad, nego pad u formi.
Podsećamo, između ta tri poraza, Vojvodina je postala pobednik Kupa Srbije i tako stigla do drugog pehara ove sezone. Takav ishod pre samo nekoliko meseci retko ko je, van novosadske porodice, očekivao. Kada je Voša u avgustu krenula s pripremama, mediji, ali i mnogi odbojkaški znalci, nisu svrstavali novu četu trenera Marka Narančića u red onih koji će se boriti za trofeje. Bilo je čak i prognoza kako će se crveno-beli boriti za plej-of, a oni hrabriji su nagoveštavali da bi mogla nova Vojvodina da pomuti račune favoritima.
Za to vreme u novosadskom taboru se radilo vredno i tiho, samo sa jednim ciljem – da se svakog dana bude bolji nego prethodnog, da se polako gradi budućnost i da se ekipa bez respekta bori za svaki pehar. Da ta borba uvek bude maksimalna, sa puno emocija i energije, pa za čega god to bude dovoljno.
I već na startu sezone „Narin vrtić“, kako su Vojvodini nadenuli ime u medijima, pomrsio je konce osvajaču tripl krune. Sa peharom Superkupa u rukama, crveno-beli momci postali su pravi hit, a nadimci su se ređali od Vošinih beba, preko dečurlije do mlađarije. Tako je od šale interna himna novosadskog tima postala pesma „Mlađi“.
No, vrlo brzo su izabranici Marka Narančića pokazali da taj uspeh nije bio slučajnost i trenutno nadahnuće. Veoma dobar nastup imali su na evropskoj sceni, a u ligi su nastavili da pobeđuju favorite. Naravno, kikseva je bilo, ali se kasnije pokazalo da su neki mečevi nenamerno žrtvovani, jer se pojačanim radom forma tempirala za izazove u Kupu Srbije. Do finala Kupa Vojvodina je stigla preko najvećih rivala, Crvene zvezde i Partizana, što je kasnijem osvajanju trofeja dalo dodatno težinu i značaj.
I možda baš zato nije mogla Voša u mečevima sa Karađorđem, Spartakom i Radničkim da bude na svom nivou, jer je cilj bio top formu dostići baš za finale. Lepo je to, pre i posle meča sa Kragujevčanima objasnio trener Narančić „da su do sada dva puta tempirali i dostigli pik i da je prava umetnost kada se u sportu taj pik dostigne i treći put, za kratko vreme“. Da li će u tome uspeti ostaje da se vidi, ali nema sumnje da za nas crveno-beli neće biti manji umetnici bez obzira na konačan ishod.
A šta kažu činjenice?
Potpuno renovirani tim, najmlađi u ligi, osvojio je do sada dva pehara. Sistemski i planski šansa je pružena mlađim igračima, koje su predvodili kapiten Kisić, Bajandić, Rudić, Negić i Ubiparip. Najmlađa dijagonala u ligi Milanović – Stanković, odigrala je 90 odsto utakmica, pobrala simpatije i primorala stručnjake da obrate pažnju. Šansu su dobili i Kokeza, Elezović, Kopitić, nešto manje Đogić i Dakić, ali su svi najavili da njihovo vreme dolazi. Kao sigurnost na mreži nametnuo se Savovski, nekoliko puta ključ u preokretu bio je Lagundžin, a tu je uvek i Mišković.
Činjenice još i kažu da je Vojvodina odigrala 30 utakmica do sada, od čega 20 u ligi, pet u Kupu Srbije, četiri u Evropi i jednu u Superkupu. Ostvarili su skor Novosađani od 20 pobeda i 10 poraza, s tim da na domaćoj sceni taj skor iznosi 19/ 7. Čak osam mečeva igrala je Voša u pet setova i sedam je dobila, čime je potvrdila da ima tu dozu upornosti, hrabrosti i čvrstine, da iz takvih duela izlazi kao pobednik. Takođe, pokazali su da mogu da podnesu i pritisak. Ako su neke mečeve igrali rasterećeno, u finalu Kupa su sigurno bili blagi favoriti i sa tim bremenom uspeli da se izbore.
Ne treba zaboraviti da na tom putu nijednom Voša nije bila kompletna. Još na pripremama se povredio Uroš Mišković, a nakon kup utakmice sa Zvezdom zbog zdravstvenih problema deo tima nije bio više bio ni Igor Lagundžin, koji se tek sada polako vraća treningu. Dva puta van stroja je zbog povrede bio Filip Savovski, a libero Stefan Negić povredio se na poslednjoj utakmici sa Radničkim. Upravo u takvim situacijima pokazali su Novosađani da su veliki tim, na terenu i van njega. I tu se, osim u potencijalu i kvalitetu, krije ključ uspeha. I ne samo tu, nego i u svim ljudima u stručnom štabu, klubu, menadžmentu i upravi, koji pružaju bezrezervnu podršku i čine neraskidivi deo crveno-bele porodice.
Od oktobra do marta naučili su Vošini prvotimci kako se raste od „beba“ do momčina. Naučili su i koji su to dani za hrabre, za junake, kako se stiže do nečega kada se to jako želi. Videli su i to da i „radijator iz zida mogu iščupati“ i da ne smeta ni to što su „mlađi“. Pokazali su i to kako se voli i igra za dres i grb, kako se veruje u ekipu. Svojim stavom, odnosom, borbenošću i emocijom, osvojili su i publiku, koja ne samo da dolazi u malu salu Spensa u sve većem broju, nego aktivno učestvuje u podršci. Deo te publike, uz verne navijače, jesu i neki novi klinci, devojčice, budući odbojkaši i odbojkašice, roditelji, prijatelji, čitave porodice… Osvojili su pehare, publiku, ali su isto tako osvojili i igru.
A da li je mogu osvojiti opet? Da li Vošini momci mogu sa nekoliko koraka unazad napraviti dobar zalet i ponovo zablistati? Mogu. Sa dva pehara oni već blistaju. Sada mogu da puste mašti na volju i da se igraju do kraja sezone – uz onu prepoznatljivu energiju i želju, kojom su stizali do najvažnijih pobeda.
Nije važno koji startni broj imaš u trci. Važno je kako ćeš trčati tu trku.