Nakon osvajanja titule u aprilu 1992. godine usledila je prava dominacija Vojvodine na domaćoj sceni.
Prvi tim je pretrpeo značajne promene. U inostranstvo su otišli Vladimir Grbić, Kovač, Lagumdžija i Salatić, Kozić se preselio u budvansku Avalu, dok je Mijić morao na odsluženje vojnog roka.
U sezoni 1992/93. još jedno novo poglavlje otvoreno je potpisivanjem ugovora o generalnom sponzorstvu sa tada veoma moćnom Holding kompanijom „Š Panonija komerc“. Ova kompanija je sve svoje resurse stavila u službu Odbojkaškog kluba Vojvodina, te je na taj način realizovano i finansiranje sportskog programa, ishrana i smeštaj igrača, pripreme… Veliki pomak napravljen je i izmenom statuta kluba. Konstituisana je Skupština kluba koju je činio 21 član, a trećinu je delegirao generalni sponzor. Umesto Predsedništva formiran je Upravni odbor, a presudno značajnu podršku pružao je predsednik kluba Vladimir Šiška.
Jedini sa epitetom iskusnog igrača bio je kapiten Milan Marić, ali konačno je pravo nastupa dobio Dragan Svetozarević. Iz Brčkog je stigao Dragan Ristić, a iz juniorskog pogona prekomandovani su supertalentovani Slobodan Boškan, Dušan Tojagić i Branislav Đurić.
Domaću sezonu Novosađani su otvorili kup utakmicama. Na polufinalnom turniru u Novom Sadu crveno-beli su izgubili samo jedan set i plasirali se u završnicu. Završni turnir usledio je ubrzo nakon toga, a prvi put u istoriji je prilikom izbora domaćina ulogu imala novčana ponuda. Generalni sponzor Holding Š ponudio je uplatu od 10.000 maraka, tako da je Vojvodina bila domaćin finalnog turnira. Novosađani su dominirali i ubedljivo osvojili pehar Kupa Jugoslavije, sa tri maksimalne pobede. Za najboljeg igrača i tehničara proglašen je Nikola Grbić, dok je prvi smečer bio Đorđe Đurić.
Jednako je uspešna Vojvodina bila i u prvenstvu, u kojem je u okviru velike i mini lige zabeležila samo dva poraza, po jednom od Crvene zvezde i Partizana. Sa osam bodova viška u odnosu na Partizan, startovali su Novosađani s prve pozicije u plej-ofu. Lako su izabranici trenera Zorana Gajića preskočili ekipu Smedereva u polufinalu, a zatim u finalu protiv velikog rivala Crvene zvezde stigli do titule u tri utakmice. Posle sigurne pobede u Novom Sadu, usledila je definitivno i presudna druga utakmica u Beogradu. U spektakularnom meču, punom preokreta Zvezda je u petom setu vodila 14:10, ali je Vojvodina uspela da preokrene. Nakon toga, treći duel bio je samo formalnost.
Uspeh se merio ne samo osvojenom duplom krunom nego i sazrevanjem i stasavanjem mladih igrača, koji su svojim zalaganjem doprineli da se ne oseti odlazak iskusnih.
Prvi susret „Šampion protiv šampiona“
Čelnici Vojvodine uveli su još jednu novinu na polju promocije kluba i odbojke. Po završetku sezone organizovana je utakmica „Šampion protiv šampiona“ koja je okupila aktuelni tim Vojvodine i ekipu sastavljenu od bivših prvotimaca. Stari asovi, koje su predvodili treneri Srđan Ilić i Darko Kalajdžić, bili su uspešniji.
Raskidom ugovora sa generalnim sponzorom „Panonija Š komercom“ Novosađani su se po ko zna koji put našli na prekretnici. No, uz ogromno zalaganje rukovodstva klub je nastavio da funkcioniše u sezoni 1993/94, ponovo bez prezimena, samo pod imenom Vojvodina. Organizaciona šema je prilagođena novim okolnostima, Skupština je povećana na 33 člana, a ukinuto je i zvanje predsednika kluba. Uvedena je funkcija generalnog direktora, za kojeg je imenovan Miroslav Vislavski. On je sa timom saradnika, pre svega sa Nikolom Marićem, nastojao da nađe pravo rešenje za dalji razvoj kluba. Crveno-bele su napustili Nikola Grbić, Đurić, Marić i trener Gajić. Ulogu šefa stručnog štaba preuzeo je Milorad Kijac, a njegov prvi saradnik postao Slobodan Galešev. Šansu su ponovo dobili mlađi, tako da je veliki izazov bio pred Kozićem, Branislavom Đurićem, Boškanom, Mešterom, Gerićem, Reljićem…
Na polufinalnom turnira Kupa Jugoslavije u Novom Sadu Vojvodina je lako stigla do prvog mesta, ispred Spartaka, Budućnosti i Smedereva. I start u Prvoj saveznoj ligi bio je više nego uspešan. Uprkos izmenjenom sastavu crveno – beli su jesen završili bez poraza, bacivši na kolena dva najveća rivala, Crvenu zvezdu i Partizan.
U međuvremenu je zahvaljujući zalaganju i upornosti rukovodioca zaključen sponzorski ugovor sa PP Union internacionalom, pa je ekipa u nastavku sezone nastupala pod imenom Vojvodina Union internacional.
Prvi veliki ispit usledio je na finalnom turniru nacionalnog Kupa u Beogradu. Poraz u prvom kolu od Crvene zvezde uticao je i na konačan ishod, tako da pobede nad Partizanom i Spartakom nisu pomogle Vojvodini. Zvezda je zabeležila sve tri pobede i osvojila trofej.
Revanširali su se izabranici trenera Milorada Kijca na utakmici Superkupa, u kojoj su se u Novom Sadu sastali aktuelni šampion Vojvodina i pobednik Kupa Crvena zvezda. Slavio je domaćin 3:0, a za najboljeg igrača proglašen je Slobodan Boškan.
Ponovo je Vojvodina ušla najpre u mini-ligu, a zatim i u plej-of, sa prve pozicije i lako stigla do velikog finala. Snažno je počela Vojvodina finale, povela 1:0, da bi Zvezda nakon toga izjednačila na 1:1, na svom terenu. U trećem susretu svi su pružili maksimum, dali sve od sebe kako bi ponovo poveli u finišu borbe za titulu. Slavila je Voša u tom meču, a onda u Beogradu u pravom ruskom ruletu odbranila šampionski presto.
Dominacija Vojvodine bila je plod profesionalnog rada, besprekorne organizacije i velikog odricanja. Novosadski kolektiv dokazao je da može da osvaja trofeje bez obzira na to da li trpi izmene u ekipi i stručnom štabu. Svi u klubu svojski su se trudili da i u sezoni 1994/95. ostanu na pravom putu, a prvi u nizu odličnih poteza bilo je dovođenje Vladimira Bateza iz Crvene zvezde. Osim rukovodiocima, koji su načinili ogroman napor, zahvalnost za pojačanje, pripala je takođe i DD Panonija osiguranju, kao i direktoru Marku Milićeviću. U međuvremenu, otišli su Siniša Reljić i Nikola Grbić, ali je ostao Goran Ćato. Produžen je ugovor s Union internacionalom tako da je sve bilo spremno za početak priprema za novu sezonu.
Vojvodina je sezonu otvorila na polufinalnom turniru Kupa plasiravši se lako u završnicu. Krenula je i liga, a redom su padali najveći rivali, Crvena zvezda i Partizan. Bilo je jasno da je rođena još jedna generacija spremna za uspehe i dominaciju, koja je osvojila Kup. I pojedinačne nagrade otišle su u ruke Novosađana, za najboljeg smečera proglašen je Batez, a za tehničara Kozić.
U domaćem prvenstvu prvi porazi usledili su tek u mini-ligi i to oba od Crvene zvezde. U polufinalu plej-ofa novosadski prvotimci su lako preskočili ekipu Partizana, a onda bili spremni da Zvezdi dokažu da su i dalje najbolji.
Samo treći susret završne bitke bio je neizvestan, u kojem je Vojvodina potvrdila i kvalitet i šampionski mentalitet. Slavila je 3:2 i odbranila titulu. Iz tabora Vojvodine hrabro su poručili: „Vladaćemo dugo, jer najbolje radimo“.