Odbrana titule i evropski uspeh obeležili su sezonu 1988/89. Treneri Doroš Lešek i Zoran Gajić okupili su ekipu početkom avgusta i krenuli put Bleda, gde je Vojvodina odradila bazične pripreme. Novosađane je čekao veliki posao, u timu je bilo dosta novih imena, mladih igrača, bilo je teško nadoknaditi odlazak Stanića, a uprkos svemu aktuelni šampion i osvajač kupa imao je samo jedan cilj – odbraniti duplu krunu.
Vojvodinu su čekali izazovi na tri fronta, u domaćem prvenstvu i kupu i, prvi put, u evropskoj eliti – Kupu šampiona. Upravo zbog toga Vojvodina se odrekla tada najvećeg odbojkaškog transfera. Za Žarka Petrovića bio je zainteresovan italijanski Astibo, koji je bio spreman da ponudi 120.000 dolara. To bi praktično rešilo mnoge finansijske probleme Novosađana, ali je zarad rezultata odlučeno da Žare ostane. U tim su, između ostalih, stigli i mladi Vladimir Grbić i Slobodan Kovač, a verovatno da je tada malo ko mogao da prognozira koliku će slavu u budućnosti dostići ovaj primački tandem.
Vojvodina je, prema očekivanjima, dobro startovala u domaćoj ligi, a sve misli bili su usmerene u tom momentu na evropske utakmice. Katastrofalno suđene i raspoloženi domaćin uticali su na to da u prvom meču prvog kola Kupa šampiona novosadska ekipa izgubi od Galatasaraja 1:3, ali mu se zato u Spensu maksimalno revanširala i pobedom od 3:0 izborila plasman u drugo kolo. Isto je počelo i u susretu s belgijskim Lenikom, da bi Vojvodina zasjala punim sjajem, u prelepoj atmofseri prepune male sale SPC „Vojvodina“ i, opet na isti način, prošla dalje, među same velikane, u polufinalnu grupu, osam najboljih u Evropi. Žreb joj nije baš bio naklonjen, jer je za rivale dobila najjači tim sveta moskovski CSKA, zatim grčki Olimpijakos i isto tako sjajni bugarski CSKA. No, to je nije omelo da napravi još jedan evropski podvig, da dođe među četiri najbolje ekipe Starog kontinenta.
Očekivano su Novosađani izgubili oba puta od ruskog CSKA, ali se nisu obrukali. Novo iskustvo, odlične utakmice i utemeljenje odbojke u vojvođanskoj prestonici doneli su i susreti sa Grcima i Bugarima. Rusi su osvojili prvo mesto u grupi i prošli u veliko finale, koje je odlučivalo o pobedniku Kupa šampiona. Vojvodina je zauzela drugo mesto u grupi, a time i treće ukupno (meč za treće mesto se nije igrao). To je svakako bio rezultat za istoriju, veliki respekt.
Preostalo je nakon toga braniocu domaće titule da se okrene finišu ligaškog nadmetanja i plej-ofu, te da i ovu sezonu (uprkos izgubljenom Kupu) učini uspešnom.
Bilo je jasno da je Vojvodina veliki tim, koji je imao nezaustavljivog vođu Žarka Petrovića, zvezdu nad zvezdama, ali i mlađane novajlije o kojima se već tada pričalo sa puno hvale. Izgubljen derbi u prvom delu sezone od Zagrepčana Novosađani su naplatili ubedljivom pobedom u drugom delu, ali je taj meč ostao upamćen po zvižducima upućenim vođi Mladosti Radetu Maleviću. On je u Spens došao bez najboljih prvotimaca, igrao sa rezervnom postavom, što je ovaj susret umesto praznikom odbojke učinilo prosečnom predstavom. Osvetilo se to zagrebačkoj ekipi u plej-ofu, Vojvodina je obezbedila prvo mesto na tabeli, na startu plej-ofa lako preskočila Vior sport, a onda u polufinalu dotukla Mladost.
Brejk u Sarajevu, u prvom meču finala, bio je veliki korak ka šampionskom lovoru, pa su se Novosađani spremali da odbrane titulu proslave već u drugom susretu pred svojim navijačima. U sjajnoj utakmici trijufomovala je Vojvodina i dokazala da polako postaje brend i vladar na domaćoj sceni, klub kojem se klanjaju i evropske veličine, klub koji ima talente neslućenih mogućnosti i junaka Žarka Petrovića, za kojeg su mnogi tvrdili da bi baš njima doneo titulu da je kojim slučajem za njih igrao.
Ono što je neminovno i što se dešava u svim sportskim ekipama, s vremena na vreme, pogodilo je i Vojvodinu. Uoči sezone 1989/90. usledile su promene, odlasci… Počela je nova priča, s kojom se moralo suočiti, ispričati je i nastaviti dalje. Pljuštale su ponude za najbolje igrače Novosađana, Uprava je mogla da bira da li da ostavi u timu nezadovoljne koji su žarko želeli da odu, ili da im dozvoli da napuste Vojvodinu i oprobaju se u nekom od velikih evropskih klubova. Žarko Petrović otišao je u Spoleto, u ekipu pod imenom Olio Venturi. Redove crveno-belih napustio je i Milan Marić, a na pomolu je bio i odlazak Radovana Dabića u Grčku. I stručni štab je bio izmenjen. Kofere je spakovao Doroš Lešek, te je mesto prvog trenera preuzeo Zoran Gajić, koji je za saradnika izabrao mladog stručnjaka Milorada Kijca. Njih dvojica očigledno se nisu plašili odgovornosti. Bili su spremni i na uspone i padove, na poraze, pobede, ali i na stvaranje jedne nove generacije.
Ipak, doza strepnje uoči polufinalnog turnira Kupa bila je neizbežna. Posle dve pobede, u trećem odlučujućem meču Crvena zvezda je nokautirala šampiona i tako ga zaustavila na putu do završnice Kupa.
Na startu prvenstva igrali su Novosađani protiv Partizana, kojeg su mnogi videli kao favorita za oba trofeja. No, vratio se Dabić, kojem je propao ugovor s grčkim PAOK-om, a njegovo igranje i te kako je pomoglo crveno-belima da savladaju ekipu Partizana. Početak lige bio je više nego dobar – pet kola, pet pobeda. Lako je preskočen i Dinamo u drugom kolu Kupa šampiona. Da li zbog ubedljive pobede u prvom susretu, ili nečeg drugog, tek Vojvodina je dozvolila sebi luksuz opuštanja i neočekivani poraz u Albaniji, koji nije uticao na plasman u polufinalnu grupu.
U maloj sali Spensa, maksimalnim rezultatom savladali su najpre špansku Palma de Majorku, a onda i bugarski CSKA. Iznenadni poraz od čehoslovačke Rude Hvejzde na gostovanju malo je poremetio planove i odneo već upisane bodove, ali je bez obzira na to i dalje Vojvodina bila na dobrom putu da se plasira u veliko finale. Bez sumnje presudni je bio meč u Sofiji. I jednoj i drugoj ekipi bodovi su bili prekopotrebni. Sve vreme bilo je naelektrisano, neizvesno, a uz sve to u četvrtom setu desila se prava sudijska sramota. U finišu seta glavni sudija Bekeši odsvirao je ono što su svi u hali videli i dodelio poen Vojvodini, koja se poradovala i već počela da prelazi na drugu stranu terena iščekujući taj-brek. No, posle ravno dva minuta sudija Hajper je označio kraj utakmice dodelivši poen domaćinu. U čudu su bili Novosađani, ali im tada nisu mnogo pomogli ni izvinjenje najboljeg bugarskog igrača Ganeva ni pitanja novinara upućena treneru CSKA. Kasnije su pobeda nad Rudom Hvjezdom i poraz u Španiji i konačno zapečatili sudbinu Vojvodine i odneli željeno finale.
U domaćoj ligi Novosađani su igrali manje više uspešno i sa jednim porazom više i dva boda manje od Partizana, u plej-of ušli sa druge pozicije. Očekivali su svi veliku borbu za titulu upravo ove dve ekipe, ali je na veliko razočarenje ljubitelja odbojke Vojvodina stala u polufinalu izgubivši u dva meča od Crvene zvezde. Za nekoga možda drugo mesto u domaćoj ligi, kao i tri pobede plus tri poraza u polufinalnoj grupi najeletnijeg evropskog klupskog takmičenja, ne bi bili problem. Ali, ne i za Vojvodinu. Za nju je to bio neuspeh, koji, ipak, nije obeshrabrio. Nove uspehe i svetlu budućnost najavili su treneri Zoran Gajić i Milorad Kijac. Tvrdili su da nade i ambicije imaju na čemu da grade, na dolazećim mladim igračima, koji su u minuloj sezoni stekli prekopotrebno iskustvo. Isticao je Gajić kako „zakonitost u sportu nije pravolinijska, nego ima uspone i padove“, dok je Milorad Kijac poručivao da “ velike i moćne osovine koja je okretala novosadsku odbojkašku mašinu, više nema“ i da treba zacrtati novi program sa jasnim ciljevima, možda i planski žrtvovati rezultate zarad stvaranja nove ekipe.
Uprkos svemu Vojvodina je imala ime, a time i obavezu da bude najbolja. Zato je već u maju formirano dugo najavljivano društveno preduzeće Odbojkaškog kluba Vojvodina, kako bi se proširila delatnost i još više unapredio ovaj sport. Prvi korak ka još boljoj organizaciji, razvoju i novim uspesima bilo je angažovanje bivših igrača, ovoga puta u novoj ulozi. Mihal Potran bio je izabran za direktora marketinga, a Nikola Marić za direktora sporta. Kako se kasnije ispostavilo, bio je to zalet ka zlatnoj eri Vojvodine.