Izazovi na početku devedesetih, pa nova titula

No­vi iza­zo­vi i is­pi­ti če­ka­li su Voj­vo­di­nu u se­zo­ni 1990/91. Pr­vi tim ostao je bez sed­mo­ri­ce igra­ča, iz­me­đu osta­log i bez adu­ta ka­kvi su bi­li Iva­no­vić, Da­bić i Ko­šu­tić. Kom­plet­na struk­tu­ra ima­la je pred so­bom ve­li­ki za­da­tak, a, ono što će se ka­sni­je po­ka­za­ti zna­čaj­nim je­ste do­la­zak ta­len­to­va­nog teh­ni­ča­ra Ni­ko­le Gr­bi­ća, ko­ji je te se­zo­ne sa­mo do­la­zio na tre­nin­ge i igrao utak­mi­ce u No­vom Sa­du, ka­da su mu ško­lo­va­nje i ka­len­dar GIK Ba­na­ta to do­zvo­lja­va­li.

Pr­vi put u isto­ri­ji klu­ba, cr­ve­no – be­li dres obu­kli su stran­ci. Is­ku­sni Ri­man­tas Pe­tra­u­skas i sred­nji blo­ker Jo­nas Kve­dra­vi­čus bi­li su iz­u­zet­no po­ja­ča­nje za No­vo­sa­đa­ne, te su, ma­nje-vi­še, bi­li stvo­re­ni svi uslo­vi da se u pred­sto­je­ćoj se­zo­ni ju­ri­ša na do­ma­će tro­fe­je.

Se­zo­nu je Voj­vo­di­na otvo­ri­la na evro-sce­ni. Žreb joj je do­de­lio sna­žnu eki­pu AZS Ol­štin, ko­ja je pred­sta­vlja­la polj­sku re­pre­zen­ta­ci­ju u ma­lom. Ima­li su No­vo­sa­đa­ni ve­li­ku že­lju da pre­sko­če ovu pre­pre­ku i na­sta­ve tak­mi­če­nje u CEV ku­pu, ali je već po­sle pr­vog me­ča u No­vom Sa­du bi­lo ja­sno da je ri­val da­le­ko kva­li­tet­ni­ji. Po­be­da go­sti­ju od 3:1 na­ja­vi­la je da bi re­vanš mo­gao da bu­de sa­mo for­mal­nost, što se u Polj­skoj i po­tvr­di­lo. Ta­ko je sta­vlje­na tač­ka na me­đu­na­rod­nu pri­ču, a cr­ve­no-be­li­ma je pre­o­sta­lo da se okre­nu do­ma­ćim fron­to­vi­ma, Ku­pu i Pr­ven­stvu Ju­go­sla­vi­je. Po­če­tak li­ga­škog nad­me­ta­nja bio je ka­kav se sa­mo po­že­le­ti mo­že, a i na po­lu­fi­nal­nom tur­ni­ru Ku­pa Voj­vo­di­na je uspe­šno od­ra­di­la po­sao. Ni­za­le su se po­be­de u do­ma­ćem šam­pi­o­na­tu, pa­da­li su re­dom Mla­dost, Cr­ve­na zve­zda i Par­ti­zan.

U pr­ven­stvu je Voj­vo­di­na još tri pu­ta iz­gu­bi­la od Par­ti­za­na, jed­nom do kra­ja ve­li­ke li­ge i dva pu­ta u mi­ni-li­gi. Ti po­ra­zi bi­li su iz­u­zet­no bit­ni za da­lji ras­plet, a bo­do­vi su ve­li­kom ri­va­lu do­ne­li pred­nost u raz­i­gra­va­nju za ti­tu­lu, ko­ji je mak­si­mal­no is­ko­ri­stio do­ma­ći te­ren. No­vo­sa­đa­ni su pre­sko­či­li naj­pre Spar­tak, a za­tim i Mla­dost, da bi ih u fi­na­lu plej-ofa na pu­tu do ti­tu­le za­u­sta­vio Par­ti­zan i to upra­vo po­be­da­ma u Be­o­gra­du.

Po za­vr­šet­ku se­zo­ne, oce­na na re­dov­noj go­di­šnjoj skup­šti­ni je, ipak, bi­la po­zi­tiv­na. Op­šti za­klju­čak bio je da je Voj­vo­di­na po­sti­gla uspeh, ali da ni­je ostva­ri­la cilj. No­vo­for­mi­ra­no dru­štve­no pred­u­ze­će ta­ko­đe je do­ne­lo vi­dan na­pre­dak u funk­ci­o­ni­sa­nju klu­ba, a sport­ski struč­nja­ci i čla­no­vi Upra­ve od­lič­no su od­ra­di­li po­sao. Po­dr­šku ru­ko­vo­de­će struk­tu­re i svo­jih sa­rad­ni­ka po­hva­lio je i tre­ner Zo­ran Ga­jić. Bio je za­do­vo­ljan Ga­jić i na tak­mi­čar­skom pla­nu sma­tra­ju­ći da su dru­ga me­sta na oba do­ma­ća fron­ta re­a­lan do­met za eki­pu, ko­ja je ima­la to­li­ko no­vaj­li­ja. I u jed­no je bio si­gu­ran: da Voj­vo­di­na u se­zo­na­ma ko­je sle­de mo­že bi­ti sa­mo ja­ča. Ni­ka­ko sla­bi­ja.

---

Ru­ko­vod­stvo i struč­ni tim Voj­vo­di­ne ni­su od­u­sta­li od naj­vi­ših am­bi­ci­ja. Ne­ke pro­pu­šte­ne pri­li­ke u pret­hod­noj se­zo­ni bi­le su do­bra lek­ci­ja i pra­vi za­let za pred­sto­je­će uspe­he. Ve­ro­va­lo se u or­ga­ni­za­ci­ju, stva­ra­la­štvo, se­lek­ci­ju i do­bar rad. Na kor­mi­lu je ostao tre­ner­ski dvo­jac Ga­jić – Ki­jac. Igrač­ki ka­dar kao po tra­di­ci­ji po­no­vo se znat­no iz­me­nio. Oti­šli su Li­tvan­ci, za­tim i Ver­me­zo­vić, Ni­ša­vić i Ća­to (na po­zaj­mi­cu u Bu­duć­nost), ali je isto­vre­me­no pa­žlji­vo ra­đe­no na do­vo­đe­nu no­vih kva­li­tet­nih igra­ča, ko­ji bi po­pu­ni­li po­sto­je­ću se­lek­ci­ju. Pr­vo po­ja­ča­nje bio je osam­na­e­sto­go­di­šnji dvo­me­traš iz Su­bo­ti­ce, sred­nji blo­ker Đu­la Me­šter, a za njim je sti­gao i Dra­gan Sve­to­za­re­vić. Vra­ti­li su se Vla­di­mir Gr­bić i Mi­lan Ma­rić, a do­šao je i Dar­ko Tan­ko­sić. Pro­seč­na sta­rost eki­pe bi­la je 23 go­di­ne, što je zna­či­lo da će i u se­zo­ni 1991/92. Voj­vo­di­na na­stu­pi­ti sa re­la­tiv­no mla­dom eki­pom.

Za raz­li­ku od evrop­ske, na do­ma­ćoj sce­ni ni­je mo­glo bi­ti bo­lje. Sa po 3:0 su No­vo­sa­đa­ni sa­vla­da­li Rib­ni­cu, Sme­de­re­vo i Bi­hać na po­lu­fi­nal­nom tur­ni­ru Ku­pa i oče­ki­va­no se pla­si­ra­li u za­vr­šni­cu. Že­le­li su žar­ko Ga­ji­će­vi iza­bra­ni­ci taj tro­fej, ali umor na­kon po­vrat­ka iz Bel­gi­je i ne­do­sta­tak vre­me­na za opo­ra­vak uti­ca­li su da Voj­vo­di­ni iz­mak­ne osva­ja­nje Ku­pa. Ube­le­že­ne su po­be­de nad Par­ti­za­nom i Bo­snom, ali je pre­su­dio te­san po­raz od Cr­ve­ne zve­zde, ko­ja je ka­sni­je i pri­gr­li­la pe­har.

Si­gur­no su No­vo­sa­đa­ni pro­šli u po­lu­fi­na­lu Bu­duć­nost, a na­kon to­ga bi­li sa­svim sta­bil­ni, si­gur­ni i sprem­ni za osva­ja­nje ti­tu­le. Ko­li­ko se ozbilj­no pri­la­zi­lo od­lu­ču­ju­ćim me­če­vi­ma go­vo­ri i re­če­ni­ca tre­ne­ra Zo­ra­na Ga­ji­ća, ko­ju je ta­da če­sto po­na­vljao da  je „od­boj­ka sport u ko­jem mo­že­te da se ose­ti­te si­gur­nim tek ka­da se za­vr­ši i po­sled­nji poen“. Po­be­da u pr­vom me­ču fi­na­la plej-ofa nad Par­ti­za­nom po­trv­di­la je da je Voj­vo­di­na ozbi­ljan ko­lek­tiv i da je ap­so­lut­ni fa­vo­rit bez ob­zi­ra na to u ko­jem sa­sta­vu iza­đe na te­ren. Ga­jić je to po­ka­zao po­slav­ši na te­ren kao star­te­re Re­lji­ća i Ma­ri­ća, što je za­i­sta ma­lo ko oče­ki­vao, po­seb­no ri­val. I u na­stav­ku bor­be za ti­tu­lu tre­ner­ski dvo­jac Voj­vo­di­ne ko­ri­stio je go­to­vo de­set igra­ča. Iza­bra­ni­ci tre­ne­ra Vla­di­mi­ra Bo­go­ev­skog us­pe­li su da od­go­de pro­mo­ci­ju No­vo­sa­đa­na kao šam­pi­o­na po­be­div­ši u tre­ćem me­ču, ali su nji­ho­ve na­de tra­ja­le sa­mo do če­tvr­tog su­sre­ta.