On je siguran u to da red, rad i disciplina donose rezultat. Naravno, kako veli Lazar Bajandić, uz to obavezno idu i vera u sopstvene mogućnosti, motiv i energija.
Dvadesetčetvorogodišnji Vošin primač iza sebe ima nekoliko trofeja i pet godina staža u prvom timu, ali tek ove sezone postao je standardni član prve postave. I ne samo to – danas je, uz još njih nekolicinu, neko od koga se očekuje da nosi igru, da odluči kada je to važno, da prelomi kada je neizvesno, te da bude uzor mlađim saigračima.
A nova uloga ne samo da Lakiju, kako ga svi u timu zovu, nije breme, nego se čini da u njoj zaista uživa.
– Recimo da sam u poslednje dve godine igrao, ali polovinu utakmica. Možda mi sa te strane nedostaje iskustva, ali sam ja uvek u svaki trening ulazio kao da je utakmica. Na svakom treningu razmišljam šta radim i zamišljam da šta bih uradio u nekim situacijama. Mentalno se već tada pripremam. Tako je bilo ranijih godina, a tako je i sada. Sada se sve to nekako sklopilo – počinje priču Bajandić i nastavlja: – Osim Kisića, tu smo Andrej, Negić, Žare i ja. Moram istaći da se mi osećamo prijatno kada treba da preuzmemo odgovornost. Od početka smo novu ulogu shvatili ozbiljno, svesni smo da treba da budemo ti koji će da povuku u teškim momentima. Čini mi se da se sa tim probude i drčnost, hrabrost, sigurnost. Ono što je najvažnije, kada smo svi zajedno, kada smo ekipa, onda ti nije problem da preuzmeš odgovornost, ali i da se zauzmeš za saigrača. Sve to nas motiviše, a osećamo da i trener i mlađi saigrači imaju poverenja u nas. Odnosno, mi svi verujemo jedni drugima.
Obično “uloga starijeg” donosi veći autoritet i mogućnost da ponekad možeš i da “isprašiš” mlađe drugare. No, kako Bajandić kaže, ova Vošina ekipa je skup jednakih.
– Pre svega, treneri su ti koji i nama starijima i mlađima skrenu pažnju kada grešimo. Sviđa mi se baš to što treneri imaju odnos isti prema Kisiću koji je najstariji i prema Dakiću koji je najmlađi. Svi smo jednaki. Iskreni smo i direktni. Ako vidim, posebno na utakmici, da je neko od mlađih pogrešio i da ta greška ima smisla, uvek ću da ga podržim, jer polazim od toga da je imao dobru nameru. Radije ću na treningu nekome ukazati na grešku. Utakmica nije mesto za to. Nećeš nikome pomoći ako ćeš mu prebaciti na utakmici. Ono što možeš jeste to da ga podržiš i ohrabriš. Nastaviću da podržavam te momke, jer sam i ja, kada sam bio u njihovim godinama, više voleo da me neko podrži.
Kao što voli da podrži saigrače, tako se Bajandić trudi i da svojim primerom bude uzor.
– Godinama unazad vodim računa o ishrani, oporavku i snu. Imam i neki svoj način pripreme za utakmicu i trening. Ako me neko pita za savet ja ću reći šta mislim, ali se više trudim da svojim primerom utičem na druge. Onako kako sam voleo i očekivao od starijih da se ponašaju dok sam bio mlađi, tako se sada i ja postavljam prema mlađima. Ponosan sam što to uspevam i što insistiram na tome da smo svi jednaki i ravnopravni.
Kroz celu Lazarevu priču i viđenje ove sezone provlači se vera – uz energiju i timski duh, možda i najvažnija karika.
– Da mi je neko rekao da ćemo na pola sezone biti tu gde jesmo, verovao bih u to. Pripreme jesu bile teške, bilo je tu svega, onima koji su ušli u prvi tim trebalo je vremena da se naviknu. No, kada smo počeli da igramo prijateljske mečeve znao sam već tada da možemo mnogo. Imamo lepu atmosferu u timu, super se slažemo na terenu i van njega. Zezamo se, družimo i što je važno, možemo sve da kažemo, niko se ne uvredi. Od Superkupa do danas pokazali smo da nismo ekipa koja će se boriti plej-of, nego tim koji je konkurent u borbi za trofeje i koji može biti u top četiri u ligi. Zadovoljan sam time kako smo do sada igrali i trenirali. Dobro, bilo je tu svega na treninzima, ali to je i normalno. Važnije je to što se svi daju maksimalno, razmišljaju o tome šta rade. Napredujemo iz dana u dan, na čelu sa trenerima.
Vojvodina je do sada osvojila Superkup, odigrala četiri evropska meča, šest ligaških utakmica i ostvarila pobedu u prvom duelu polufinala Kupa Srbije. Do kraja prvog dela lige preostala su crveno-belima još dva redovna kola i dva zaostala susreta.
– Sezona je duga i svaka ekipa ima kikseve, ali se u važnim mečevima vidi karakter, timski duh i, naravno, kvalitet. Mislim da smo sve važne utakmice dobili. Jedino mi je žao duela sa Špancima. Nismo mi loše igrali, ali mislim da je rezultat mogao biti bolji da smo iskoristili neke šanse. Jedini pravi kiks koji zaslužuje zamerku jeste poraz od Takova na našem terenu. Da smo taj meč dobili, bili bismo u boljoj poziciji i lakše bismo pristupili odloženim mečevima sa Radničkim i Partizanom. A tu su još susreti sa Borcem i Ribnicom, koje moramo shvatiti potpuno ozbiljno. Mislim da do kraja decembra treba da se fokusiramo na ligu i na revanš polufinala Kupa Srbije. Rezultat u prvoj utakmici sa Partizanom je dobar, a mogao je biti i bolji. Imali smo pad, ali smo na kraju timskim duhom uspeli da prelomimo, što nije bilo uopšte lako, jer su se oni već razigrali. Stvarno su sjajno igrali. U revanšu moramo ići na pobedu, što je dobro, jer ako hoćeš nešto da osvojiš onda nema kalkulacija, nego moraš da pobeđuješ. Za kraj decembra treba da budemo najbolji za revanš sa Partizanom. Mislim da imamo sjajnu šansu da uđemo u finale, ali za tako nešto moramo odigrati maksimalno. Pre toga nam trebaju pobede u ligi i dobre igre kako bismo izgradili samopouzdanje i došli u poziciju da možemo da pobedimo.
Kada je liga u pitanju, kraj je zaista daleko, a dosadašnji mečevi pokazali su da ona davno nije bila tako izjednačena.
– Biće tu još svega. Niš i Karađorđe su najprijatnija iznenađenja, oni su najviše poremetili tabelu. A eto, mi smo njih dobili u gostima. Stvarno igraju dobro, bilo nam je teško u Nišu i Topoli. Ima tu mnogo timova koji će se boriti za vrh. Činjenica je da nema lakog rivala i da treba da se dobro potrudiš da zaradiš svaki poen – kaže Bajandić i nastavlja: – Što se nas tiče mislim da ćemo, kada prođe decembar, uz jači rad, igrati sve bolje. Koliko god da nam je ovaj trenutni ritam naporan, on će nam pomoći kada počne plej – of, jer ćemo naučiti na to.
Ono što raduje, a što svi primećuju, jeste i to da se osim na terenu nova energija rađa i na tribinama.
– Mislim da sve to zavisi od toga kako se mi predstavimo. Sa raznih strana sam čuo, od meni bliskih ljudi i onih koje skoro ne poznajem da nas je mnogo lepo gledati na terenu. Osete ljudi taj duh, atmosferu, našu energiju, sve što učinimo… Kako zračimo, tako i privlačimo. Voleo bih da to bude redovno tako. Isto kao što je njima lepo da nas gledaju, tako i nama znači kada imamo podršku. Kada se tu napravi spoj mislim da svašta možemo da postignemo.
Na pitanje da li je došlo njegovih pet minuta, Lazar Bajandić odgovara:
– Ima tu još da se radi i da se igra. Super se osećam u ovoj ekipi i ništa mi nije teško. Nadam se da smo tek počeli našu priču i da ćemo ostvariti još mnogo dobrih rezultata.