Borba za opstanak usledila je u naredne dve sezone. Novi stručni štab na čelu sa Nebojšom Ninkovim zakazao je početak priprema za 5. avgust u Sali DTV Partizan I i već tada najavio da će se u sezoni 1974/75. uz iskusnog Vujasinovića, Pavlovića, Galeševa, Timotića, Klaća, Protića, Višekrune, Rajačića i Nadlačkog, ravnopravno za mesto na terenu boriti bar četvorica dojučerašnjih juniora, Terzin, Tanjević, Potran i omladinski reprezentativac Zekanović.
Kako su tog proleća ostali praktično bez krova nad glavom, Novosađane je obradovala činjenica da će u predstojećoj sezoni moći da treniraju i igraju mečeve u Sportskoj hali Sajmišta. No, ni to, ni dobre pripreme nisu pomogli Vojvodini da odigra jednu mirnu sezonu. U prvom delu lige Vojvodina je zabeležila samo jednu pobedu i 12 poraza.
U nastavku Prvenstva usledio još jedan poraz, od Spartaka, da bi nakon toga na opšte iznenađenje Vojvodina za nepun sat savlada Partizan. Taj trijumf bio je pravi okidač i dao nadu da Novosađani mogu da se uključe u borbu za opstanak. U tom periodu promenili su i salu, te su utakmice igrali u hali Fakulteta za fizičku kulturu. Osam pobeda u drugom delu lige, posebno onih pet uzastopnih u pet poslednjih kola, izjednačili su Vojvodinu po broju bodova sa Modričom i omogućili joj da s ovim timom u majstorici odluči o tome ko će sačuvati mesto u eliti. Nakon dosta žalbi oba tima, nekoliko promena odluka o terminu i mestu odigravanja utakmice, ekipe Vojvodine i Modriče sastale su se konačno 29. maja u Osijeku, a nakon dvoipočasovne borbe Novosađani su pobedom od 3:2 obezbedili opstanak u Prvoj saveznoj ligi.
– Mislim da se svi mi ipak najviše sećamo te majstorice za opstanak u ligi. Bila je to izuzetno značajna utakmica za nas, koliko i jedna borba za trofej. Sećam se da se vodila polemika gde će da se igra taj susret, mi smo predlagali Novi Sad, rival naravno Modriču. To se odlagalo neke dve sedmice i onda je konačno doneta odluka da se igra u Osijeku. Mislim da je oko pet autobusa otišlo u Osijek, nismo mogli da dođemo do hale, koja je inače bila nova i zaista lepo uređena. Kada smo izašli na teren da se zagrevamo sve je već dupke bilo puno. I onda ceo tok te uzbudljive i neverovatne utakmice, u kojoj smo izvojevali veliku pobedu – prepričava Slobodan Galešev.
Evropsko prvenstvo, čiji je domaćin bila Jugoslavija 1975. i bronza našeg nacionalnog tima, izgleda nisu dovoljno motivaciono delovali kako na klubove, tako i na javnost. Nakon tog velikog događaja usledila je još jedna teška sezona (1975/76), posebno za Vojvodinu – puna problema, previranja, besparice i borbe za ostanak u eliti. Na startu poraz, a onda do kraja prvog dela samo pet pobeda. Tada je već Karlovac viđen nižem rangu, dok se drugi pretendent za ispadanje tražio među nekoliko klubova sa sličnim skorom.
Zbog spora sa klubom u ekipi u nekoliko utakmica nije bilo najboljeg pucača Stevana Vujasinovića. Vratio se za meč s Partizanom, koji je Vojvodina izgubila, a posle još nekoliko poraza bilo je jasno da slede mečevi koji jednostavno moraju da se dobiju. Mečevi protiv Jedinstva i Ribnice bili su najvažniji u sezoni, a crveno-beli su nagoveštavali da su u usponu forme. Tu su uzeti dragoceni bodovi, zatim je isto učinjeno i u susretu s Bosnom, da bi konačno briga bila prebrinuta nakon pobede nad GIK Banatom. . No, to nije bila jedina muka. Vojvodina je vodila ne samo borbu za opstanak u eliti, nego i borbu za goli život. Iako su ojačali i organizaciono i takmičarski Novosađani su bili u velikim finansijskim problemima. Burno proleće obeležili su sastanci, ili bolje rečeno pokušaji sastajanja sa predstavnicima opštinskog SOFK-a, SIZ-a i Sportskog društva Vojvodine nisu baš urodili plodom. Neke zamisli kluba su prihvaćene, ali na kraju, nisu odmakle dalje od ideje. Novac koji je pristizao pokrio je tek deo potreba, pa je Vojvodini pretilo da nakon završetka Prve savezne lige uđe u „mrtvu sezonu“, jer o nekim uobičajenim turnirima, pripremama, turnejama u takvoj situaciji nisu mogli ni da razmišljaju.
