Iz klupskog časopisa
Vojvodina je veliki klub sa dugom tradicijom, koji je i u najneprijatnijim i najtežim trenucima uspeo da istraje, stvara i osvaja, te uopšte ne sumnjam da bi, kakva god da je situacija, na način primeren svom renomeu, proslavio svaki jubilej. Tako ćemo učiniti i ove godine, kada obeležavamo 75 godina postojanja – vrlo sigurno i sa puno emocija i ponosa priča Vladimir Šiška, koji privodi kraju drugi olimpijski ciklus na mestu potpredsednika najboljeg odbojkaškog kolektiva u državi. I bez sumnje, ne postoji bolji i slikovitiji uvod u razgovor sa Šiškom, koji za naš časopis govori o svom radu, ljubavi prema Vojvodini, odbojci, ljudima u klubu, o istoriji, sadašnosti i budućnosti.
Kada je neko osam godina u najužoj upravljačkoj strukturi kluba, onda to dovoljni govori o njegovom doprinosu, radu i privrženosti. No, mlađe generacije verovatno ne znaju da je Vladimir Šiška povezan sa Odbojkaškim klubom Vojvodina još od početka devedesetih. Do 1990. Šiška je bio direktor Mladinske knjige, Foruma, Prosvete, nakon čega je postao predsednik Holding kompanije „Š Panonija komerc“. Za predsednika OK Vojvodina imenovan je 1992. kada je potpisan i prvi ugovor o generalnom sponzorstvu sa tada moćnom kompanijom Š Panonijom. O značaju saradnje govori i činjenica da se ona nije ogledala samo u finansijskoj potpori. Kompanija je sve svoje resurse stavila u službu kluba, pa su na taj način realizovani sportski program, ishrana, smeštaj, pripreme… Veliki pomak je napravljen izmenom statuta kluba, stvoreni su novi načini upravljanja, nova organizacija i povoljni uslovi funkcionisanja. Bio je to početak meteorskog uspona crveno-belih. Šiškino delovanje i podrška bili su od velike važnosti, jer u to vreme nije mnogo bilo ljudi oko kluba. I posle odlaska sa mesta predsednika ostao je uz klub i učestvovao u njegovom životu i radu, pomogao u kontaktima sa novim poslovnim saradnicima, uticajnim ljudima, rukovodiocima kompanija koje su kasnije bile deo sponzorskog pula. Danas je angažovan u više sportskih klubova, saveza, predsednik je Gradskog sportskog saveza, a kako kaže, radi i dalje od 7 do 23 časa i drugačije ne ume.
U Upravni odbor odbojkaškog šampiona ušao je ponovo 2013. godine, kao potpredsednik i sa tada novim generalnim direktorom Nikolom Salatićem napravio korake i poslovne poteze, koji su Vojvodini ponovo doneli apsolutnu vladavinu.
Prihvatili ste se nezahvalnog zadatka u trenucima kada je klub bio u teškoj finansijskoj situaciji i pomogli da već godinu dana kasnije Vojvodina napravi novi uzlet koji je brzo privukao veliki broj sponzora i uticajnih ljudi, pre svega Dragoljuba Zbiljića. Taj uzlet i dalje traje…
– Ovaj klub je previše postojan i stabilan, tako da verujem da bi on svakako istrajao i danas slavio važan jubilej. Naravno, te 2013. zapao je u finansijske probleme. Malo njih je tada htelo da se prihvati obaveze i odgovornosti, ali ja nisam mnogo razmišljao kada me je Nikola Salatić kontaktirao. Došlo je do ozbiljnih promena, Salatić se prihvatio uloge generalnog direktora, a ja potpredsednika Upravnog odbora. Na mesto predsednika došao je Dejan Mandić. I do tada su kontinuitet, sistem i rad ljudi, davali klubu sigurnost i veličinu. Na naše insistiranje došlo je do ozbiljnih razgovora sa Gradom i srećom čelni ljudi su razumeli koliki je značaj Odbojkaškog kluba Vojvodina, njegove istorije, uspeha i rada za Novi Sad. Grad je pomogao u kontaktima, dao je podršku najpre u moralnom, a onda i u finansijskom smislu. Nema sumnje da su i ostali izrazili interesovanje kada su videli reakciju gradskog rukovodstva, te se tako otvorila mogućnost i prema trećim licima, da se kroz manje, ili veće sponzorske ugovore pomogne i stane uz Vojvodinu. Institut za ratarstvo i povrtarstvo bio je već tu, Vladimir Vukojević pomagao je u saradnji sa NIS-om, još neke sponzore obezbedili smo Salatić i ja, a krenuli smo i sa rešavanjem duga prema Razvojnoj banci zahvaljujući i mom odnosu sa stečajnim upravnikom.
Kroz rešavanje finansijskih problema stvorili ste bazu za nesmetan sportski rad i doneli mir u planovima takmičarskog programa i ambicija?
– Veći deo dugova se vratio i reprogramirao, ali ističem, uz skromno ponašanje i trošenje. Mislim da sve to ne bismo uspeli bez pojedinačnih odnosa, ljudi, već utabanog puta. To je ono što čini Vojvodinu. Radilo se i po 20 sati dnevno, štedelo se, nije se rasipalo. Uvek smo skromno išli i na putovanja, kompletan odnos je bio takav da je to moralo dati rezultat. Izvukli smo i više od maksimuma u tada objektivnim uslovima. A to mogu samo izuzetno organizovani klubovi. Zato i daleko veći značaj pridajem ljudima i njihovom radu. Tu spadaju i treneri i igrači, koji su naporno radili i ostvarivali rezultate. U to vreme osvojen je Kup, pa Superkup, a onda je napravljen i istorijski uspeh. Vojvodina je osvojila evropski trofej, Čelendž kup, što do danas nije pošlo za rukom nijednom srpskom odbojkaškom klubu. I da ne zaboravimo da je to učinjeno u izuzetnoj konkurenciji, gde su nastupali i italijanski i ruski klubovi, koje su eliminasali naši protivnici, koje smo mi kasnije pobedili. Sve te ekipe imale su po nekoliko miliona evra budžetskih sredstava, u odnosu na naših oko 300 hiljada. Imali su i iskusnije ekipe, sa strancima. Mi smo jedini imali samo domaće igrače i to mlade visokog potencijala, koji su kasnije ostvarili kako reprezentativne uspehe, tako i dobre rezultate u stranim klubovima. Onda je došla i titutula u sezoni 2016/2017.
Da li je to bio zamajac za sve što Vojvodina danas ima?
– Svakako da je mnogo prihvatljivije ući u priču sa klubom koji je šampion, ima već izgrađenu stabilnost. Ne kažem da se niko ne bi latio posla, ali iz iskustva znamo da se mnogo teže ljudi odlučuju, kada je neko u problemima. Mi smo napravili podlogu i mogli smo svake godine da se borimo za prvaka, da osvajamo, ali se na evropskoj sceni nije moglo nešto ozbiljnije, kao ni infrastukturno. Razgovori sa Gradom su doneli dalji pomak, tada je bio potreban ozbiljan privrednik i posla se prihvatio Dragoljub Zbiljić, koji je uneo novu energiju, elan, snagu, oformio pul sponzora. Zahvaljujući NIS-u, dobili smo na 10 godina ogroman prostor, Vojvodina više nije bila podstanar. Zbiljić je prvo uložio u rekonstrukciju objekta, nakon čega smo dobili i dom za mlade igrače. Danas je veliko zadovoljstvo raditi u takvim uslovima. Što je najvažnije svi daju maksimum, rade sa voljom, svim srcem, bez uvijanja u celofan. Samo kad je otvoren pristup može da dođe do rezultata.
Ističete uvek saradnju sa Nikolom Salatićem, a kako velite taj poseban odnos seže još iz devedestih?
– Početkom devedestih godina kada sam bio predsednik kluba, još uvek su trajale sankcije, pa nismo imali mogućnost da igramo jake mečeve sa stranim timovima. Zahvaljujući Nikoli Salatiću probijena je blokada. On nas je spojio sa Grčkom, inicirao naše putovanje i bio nam domaćin u Atini. Kolja, kako ga svi zovemo, pre toga je igrao za Vojvodinu, pomagao kada je otišao, a kasnije je bio trener. Bila je očita njegova ljubav i privrženost klubu, što sam jako cenio. Zahvaljujući tom odnosu podstaknuta je naša nova saradnja te 2013.
Mogli biste da se dotaknete i početka ljubavi prema Vojvodini, Vašeg prvog angažmana, koji je promenio dalji tok razvoja kluba.
– Devedesetih godina Vojvodina je bila ozbiljna ligaška ekipa sa priličnim finansijskim obavezama, ali je tu nešto falilo. Svakako je istorijski to što je 1992. klub dobio prvog generalnog sponzora, Š Panoniju komerc. Kako sam bio predsednik holdinga, bilo je sasvim logično da prihvatim i ulogu predsednika kluba. Imao sam tada apsolutno razumevanje i prihvatao sve sugestije za inovacije u marketingu, afirmaciji i poslovanju Miroslava Vislavskog, ali i u delu delovanja sportske struke. Ostao sam i kasnije uz klub, pomagao u ostvarivanju kontakata sa mnogim kompanijama, koje su ušle u pul sponzora.
Ima li nešto posebno što biste voleli da klub realizuje?
– U jednom delu delovanja devedesetih klub je imao priliku da dođe do sopstvene sale. To malo uzimam sebi za propust, ali i drugima. Tada takva opcija nije iskorišćena i voleo bih da se to ostvari u dogledno vreme. Takođe, želeo bih da još jednom dočekamo da uđemo u četiri ekipe u Ligi šampiona. Mi moramo biti objektivni, u odnosu na ruske, italijanske, poljske ekipe, pored svih talenata, sve stručnosti, bez velikih ogromnih sredstava ne može se osvojiti Evropa. Neki svetski igrači imaju i po milion evra godišnji angažman. A to naš klub nema ni u celini. Zato bi fajnal-for bio veliki uspeh.
Šta najviše volite u Vojvodini?
– Mislim da ovaj klub zaslužuje ozbiljnu pažnju države, trenutno je ima. Volim kontinuirani rad, stručnost, organizaciju, decenije i decenije tradicije i uspeha. Može neko da navija, ili ne navija za Vojvodinu, ali tako je. Ona ima ozbiljni društveni aspekt, koji se ogleda u radu sa mladima i njihovom angažovanju. Nisu ni finansije sve. Možeš dovesti i petoricu najboljih u Evropi, ali ako nemaš sopstvenu školu, nekoga koga afirmišeš i time dižeš društveni kvalitet, džaba sve. Ko će igrati za reprezentaciju, ako ne guraš mlade? Zato klub vodi potpuno ispravnu politiku, pa čak i onaj ko ne voli naše uspehe ne može da ih opovrgne. Imamo 26 reprezentativaca mlađih selekcija, što je samo dokaz kvaliteta rada. Vojvodina rađa kvalitet. Ne postoji mesto na koje može kritički da se osvrne. Ne može se uvek biti idealan, ali pravilan put je bez sumnje trasiran. Verujem da će Vojvodina i u narednom periodu biti vodeći klub u državi, ponos grada, da će i dalje doprinositi široj društvenoj zajednici, kroz afirmaciju mladih igrača, kroz rezultat, organizaciju, marketing, odgovornu delatnost, navijače koji su tu i koji dolaze, a ne prave cirkuse po utakmicama. Veliko je zadovoljstvo učestvovati u celom projektu. Najviše volim otvoren odnos, ljubav, suživot. Kod nas ne postoji nijedna ograda, rezerva iskrenih osećanja prema klubu. Tako je u radu, stvaranju, ali i u doživljavanju svake utakmice. Sećam se kada smo jednom devedesetih platili 10.000 maraka samo da budemo organizatori finalnog turnira Kupa. Sa nekom rezervom su nas tada gledali, a najlepši osećaj je bio kada su morali da nam pruže ruku i skinu kapu, jer smo sve protivnike tukli, ne pružajući im nikakvu šansu. Bilo je velikih trauma, recimo kada smo izgubili od Dahaua u Bolonji, ali smo se onda dan kasnije mnogo bolje osećali, jer smo dobili Sisli i osvojili treće mesto u Kupu šampiona. Za nas ne postoje male i velike utakmice, čovek svaki poen preživljava. Tako je bilo nekada, tako je i sada. Kad pomislim samo na finale Čelendž kupa, pa meč sa Galacijem u Novom Sadu, prošle sezone, te mnoga domaća finala. Kada izgubiš nije ti svejedno, ali sreća pa je takvih trenutaka malo. Uvek se vodim time da ne moram da budem s kim neću, nego s kim mi je zadovoljstvo raditi i družiti se. Među takvima su i ljudi u klubu. Kolja mi je više od brata, a volim što je i Zbiljić čovek takav kakav je, po zalaganju, stručnosti i bezrezervno se daje klubu u svakom pogledu. I na kraju, voleo bih da se istorija pamti i ceni, jer je mnogo ljudi koji su doprineli da Vojvodina bude tu gde je već dugo. Da se brine o sadašnjosti i da se ulaže u budućnost – poručuje Vladimir Šiška.