Iz časopisa OK Voša
Još jednom se vratio u matični klub. U svoju Vojvodinu i svoj grad. Još jednom, da ponovo pobedi i bude šampion. Od šest Vošinih titula u nizu, samo jednu je propustio. Bilo je to u sezoni 2021/22, kada je bio u Poljskoj. Pričao je pre početka prvenstva da se u Novi Sad uvek rado vraća i da je crveno-beli kolektiv uvek izbor, jer voli da pobeđuje i osvaja trofeje. Tako je i bilo.
Kada zavirite u statistiku crveno-belih skauta, brojke kažu da je primač David Mehić u minuloj takmičarskoj godini od 38 utakmica odigrao 37. A kako struka crvno-belih u odigrane svrstava one na kojima je igrač proveo bar pedest odsto vremena na terenu, moguće da je i na tom jednom meču ušao na poen, ili dva. Uz njega, isti broj utakmica odigrao je Stefan Negić, koji nije bio u Rusiji, dok je ispod njih Stevan Simić sa 35.
Odakle god da počnete priču sa Davidom uvek se vraćate trenutku, koji je ostavio najsnažniji utisak na njega. I ne samo na njega.
– Sećam se kada sam bio mali, kada sam dodavao lopte, dolazilo je puno navijača i baš se navijalo. Ali, otkad ja igram ne sećam se baš da je ovako bilo. Bile su pune tribine u nekim važnim mečevima, ali se nije tako navijalo. Za to su, osim naših, zaslužni i navijači iz Subotice. I oni su u velikom broju bili u Novom Sadu da podrže njihovu ekipu. To je ambijent za koji se živi, za koji treniramo, igramo. Mislim da u tim trenucima sportista daje možda i više nego što može. Publika može da bude pravi vetar u leđa.
Koliko je takav ambijent važan za srpsku odbojku?
– Tribine su uglavnom pune u nekim važnim mečevima i finalima, u mnogim mestima u Srbiji. Naravno da je to važno. To pokazuje i koliko se prati odbojka, koliko se reklamira i promoviše. Mislim da ne bi toliko ljudi došlo da nije tako izreklamirano i podržano. Poslednjih nekoliko godina se u Srbiji radi na promociji odbojke i to je dobro.
Da se vratimo sezoni. Da li si zadovoljan postignutim?
– I jesam i nisam. Zadovoljan sam zato što smo u svakoj utakmici dali maksimum, koliko smo u tom momentu mogli. I čvrsto stojim iza toga. Ali, nismo imali sreće sa povredama i koronom. Na retko kojoj utakmici smo bili potpuno spremni i sa najjačom postavom. No, ponavljam, mislim da smo uradili sve što je do nas.
Koliko su povrede i bolesti uticale na igru i rezultate?
– Koštale su nas možda kojeg boda više u Ligi šampiona i plasmana u finale Kupa Srbije. Naravno, ne može to uvek biti opravdanje. Recimo, u prvom meču polufinala Kupa Srbije dva seta smo izgubili na razliku.Onda smo se u trećem predali i dozvolili da se napravi velika razlika koja nas je na kraju koštala prolaza. Opet, u okrnjenom sastavu smo pobedili Zenit. Jednostavno, u kakvom god sastavu da izađete na teren motivacija mora biti na najvišem nivou. I ne smete odustati.
Pamtićete dugo taj meč u Rusiji? Da li je taj duel ostao kao vodilja za sve ostale izazove?
– Činjenica je da smo uživali u svakom poenu i akciji. Čim smo napravili prvi poen znao sam da ćemo da pobedimo. To se videlo po tome kako smo mi izgledali na terenu i kako su oni izgledali. Obe ekipe nisu bile kompletne, ali smo se mi bolje snašli, jer za nas to nije bilo ništa novo. Navikli smo. Opet, bila je to posebna emocija. Hala, ambijent, rival… Poželeo sam da se utakmica nikada ne završi, da taj osećaj traje. To je jedna od najvećih pobeda otkad sam u Vojvodini. I da, pamtićemo je.
Za razliku od tog meča, i generalno svih evropskih, na domaćoj sceni imali ste dobro poznati pritisak i imperativ.
– To je nešto sa čim se igrači Vojvodine susreću od pionirskog uzrasta, tako da i mene to prati nekih desetak godina. Kažu da je tu sve do mentalne pripreme i karaktera, ali mislim da mnogo toga zavisi i od toga koliko radiš i treniraš. Drugačije je kada si fizički spreman. Šta god da se desi ti nećeš biti umoran i moći ćeš da držiš fokus. Koliko naradiš na treningu, koliko se posvetiš, kakav način života vodiš – sve to se odrazi na igru. Čim ti malo zabušavaš, ne možeš ni na utakmici da očekuješ visok nivo. Svi znaju da igraju odbojku, nikoga ne smeš da potceniš. Sve zavisi od toga ko će se koliko posvetiti treningu i fizičkoj pripremi. Kada to uradiš kako treba, onda možeš da uživaš na terenu.
Kako ocenjuješ igru sa početka sezone i onu na kraju?
– Teško je uporediti, jer smo retko igrali sa istom postavom. Počeli smo sa Migelom, završili sa Baranekom. Tu smo bili i Bajandić i ja. Usled povreda menjali su se dizači i korektori. U svakom slučaju na kraju sezone jesi najumorniji, ali te vodi motiv. Želja za pobedom raste. Na kraju znaš da je to to, da nema dalje. Šta smo trenirali cele sezone, pa nećemo valjda sada izgubiti. Nema šanse.
Da li sam ponovo gledaš sve te mečeve, kada se završe?
– Retko. Kada sam bio mlađi češće sam vrteo utakmice, a sada se fokusiram na druge stvari. Sada razmišljam o tome kako da uradim nešto najbolje za tim. Često krivim sebe jer nisam uspeo da izvučem maksimum iz ekipe. Treba analizirati, naravno. A u suštini pamtim sve što se dešavalo na utakmici, prolazi mi kroz glavu noću.
Postoji li recept za pravi odnos prema porazu i pobedi? Kako različite emocije usklađujete timski?
– Nema opšteg recepta, jer nismo svi isti i svako drugačije reaguje na poraz. Neko se iznervira, neko se uspaniči, neko povuče u sebe. Jako je teško da sa svima nađeš zajednički jezik, ali smo navikli. Teško mi pada poraz, ne mogu tako lako da se mirim s njim, pa umem biti malo nezgodan. Zato, kada izgubim, zatvorim se u sebe i čekam da prođe. A kada pobedim, sve je super. Uvek treba težiti boljem, ali nema razloga da ne budeš srećan kada pobediš, čak i kada nije bilo sve kako treba. Džabe ti pobeda, ako ne uživaš u njoj.
Koliko je danas dobro igrati Superligu Srbije? Koliko je ona zanimljiva i kvalitetna?
– Zanimljivije je i bolje nego ranijih godina i to je važno. Nadam se da će biti još bolje. Dosta mladih igrača može kvalitetno da trenira, stasava uz starije, pokupi dosta caka i da napreduje.
A šta stariji kažu na to?
– To morate pitati starije. Ja sam još uvek mlad. Znam da imam dosta godina u Superligi i trofeja, pa ispada kao da sam nešto „mator i iskusan“. Ima igrača koji su mlađi od mene samo godinu, dve, a vode se kao perspektivni. I ja sam još mlad i talentovan.
Nanizao si pet titula sa Vojvodinom. Da li planiraš još koju?
– Naravno da planiram. Imam i tu šestu, koju sam osvojio u Prvoj ligi Poljske.Volim da pobeđujem i da osvajam trofeje. To je nešto što me drži u sportu. Ali pre svega, vodi me želja da igram i da se nadmećem. Kada sam bio klinac Voša je osvajala kupove, pa zatim Čelendž kup i tada sam bio licenciran, ali nisam imao taj osećaj, jer nisam bio u postavi. Ovih pet titula sam „uzeo“ na terenu. Mnogo su jače emocije kada znaš da si i ti zaslužan, da si u tom trenutku na terenu to uradio.
Ostaješ u Vojvodini. Imaš li posebnu želju za narednu sezonu?
– Da budemo zdravi i da pobeđujemo. Eto, samo to – završava David Mehić.