Iz časopisa OK Voša

(Novi broj našeg klupskog časopisa samo što nije izašao. Dok ga čekamo, prenosimo vam nekolicinu tekstova iz 46.broja)

Kažu da je u Vošinom domu za mlade igrače on jedan od onih koji su za primer svima. Odgovoran, kulturan, vredan, nenametljiv. Kada mu to vreme dozvoli energiju crpi pored reke, uz ribolovački štap. Neretko sa drugarima sa rečne avanture donese i ribu.

Ipak, mnogo mu je draži i važniji onaj ulov na terenu. Talentovani primač Danilo Elezović crveno-beli dres nosi tri godine. Deo je juniorske selekcije, odnosno Vošinog drugog tima koji je u minuloj sezoni ostvario veliki uspeh plasiravši su u Prvu A ligu Srbije. Juniori Vojvodine su osvojili pehar Prve B lige sa jednim neverovatnim skorom – posle dve pobede i tri poraza do kraja takmičenja vezali su 17 pobeda.

– Prvo mesto i plasman u Prvu A ligu je naš najveći uspeh. Ali, ja sam nekako želeo da se dokažemo na državnom prvenstvu protiv naših vršnjaka. Imali smo taj niz od 17 kola bez poraza, a uz to smo imali i tri trijumfa na juniorskom, pa je to ukupno 20 uzastopnih pobeda. Negde je očigledno morao poraz da se desi, nažalost bilo je to tamo gde nam je najteže pao – počinje priču Danilo i nastavlja: – Tačno je da smo imali puno obaveza, utakmica, treninga, klupskih i reprezentativnih. Bilo je stvarno uspeha na svim poljima, možda smo se i ispraznili i umorili, ali ja ne priznajem sve to kao alibi. Ne mislim da je postojalo bilo šta što nas je sputavalo. Bio sam jako tužan u finalu juniorskog, malo i nervozan. Ne znam zašto se to desilo, ali morali smo da se pomirimo sa srebrom. Dosta nas ostaje i naredne sezone u juniorskoj ekipi, pa se nadam da ćemo konačno i zlato uzeti.  

Elezović je u Novi Sad stigao iz Užica i zaista se brzo snašao u gradu, školi i klupskom domu.

– Proletele su te tri sezone. Kada sam došao, dom je već postojao, tako da tu živim od početka. Bilo mi je lako, jer sam bio sam u sobi sa drugarom iz reprezentacije Unkovićem, a dosta njih sam već poznavao. Više sam se brinuo kako ću se snaći u školi. Nije bilo jednostavno, ali kada smo se prebacili online, zbog pandemije, to mi je baš odgovaralo. Išao sam redovno na treninge, a školu sam na laptopu mogao stalno da pratim. Tako je bilo godinu i po dana, dok sam u četvrtom razredu imao puno razumevanje razredne. Sada je i ta etapa završena. Možda ću upisati i neki fakultet, recimo TIMS, ili nešto slično, ali o tome moram još razmisliti i razgovarati sa roditeljima i klubom. Iskreno, više volim odbojku od učenja, ali znam da je škola važna – objašnjava Danilo

Kako za sada stoje stvari i odbojkaški se Elezović odlično uklopio. Potvrdio je to svojom borbenošću i ambicijom. Osim odličnih igara u dresu Vojvodine, Danilo je sjajan utisak ostavio i u juniorskoj reprezentaciji Srbije, sa kojom je obezbedio plasman na Evropsko prvenstvo.

– U Užicu sam kratko trenirao. Za Vojvodinu me je preporučio trener Strahinja Kozić, koji je radio sa mnom u pionirskoj reprezentaciji. Zanimljivo je to da sam ovde stigao kao srednji bloker, ali sam se, na predlog trenera, okušao kao primač. Za sada sam zadovoljan onim što sam učinio. Ispunio sam neke ciljeve, sazrevao, ali mislim da imam dosta prostora za napredak. Malo me je povreda sprečila da to bude još bolje. Nisam u napadu dominantan koliko bih ja hteo. Nadam se da ću do Evropskog prvenstva za juniore i Prve A lige biti skroz fit. Želim da napadnemo i Prvu A ligu, mislim da smo kao ekipa dosta uradili. Iako nekolicina njih završavaju juniorski staž, verujem u nas koji ostajemo. A priključiće nam se i neki kadeti. Samo, eto, da budem zdrav. Činjenica je da dugo vučem hroničnu povredu ramena. Sada to pokušavam da rešim kroz terapije – kaže Danilo i završava: – I kada sam mislio da nisam sto odsto spreman davao sam uvek sve od sebe. Rad, volja i želja su pravi recept.

Podelite na društvenim mrežama