Iz časopisa OK Voša
Kada su prošle godine krajem jula počele pripreme za novu sezonu, Slobodan Boškan znao je dobro šta ga čeka. Sa jedne strane bili su ciljevi, očekivanja, nestrpljiva javnost, mnoštvo stručnjaka i „saveta“, a sa druge strane izmenjena ekipa i sve opasniji rivali. Ipak, sa svojim stručnim štabom hrabro i sigurno krenuo je put izazova, verujući u tim i saradnike. Uz svesrdnu podršku menadžmenta i uprave.
Suočen tokom sezone sa mnogo uspona i padova, nije ustuknuo, jer je znao da se računa samo jedno – ono što uradiš na kraju. A spuštanje zavese na veliku odbojkašku predstavu nije moglo biti lepše – na pozornici je Voša šesti put zaredom, devetnaesti ukupno, zasijala zlatnim sjajem.
– Zadovoljan sam time kako smo igrali četvrtfinale i polufinale, dobro, čvrsto, kompaktno – počinje Boškan: – Sam rezultat je pokazatelj. Što se tiče finala, potcenili smo rivala do jednog momenta. Spartak je potpuno zasluženo pobedio Radnički, pa Zvezdu i onda igrao finale. I tokom te serije je igrao dobro. Takođe, to nije bila ista ekipa s kojom smo igrali u decembru. Korektor Kan došao je u decembru i trebalo mu je vreme da se namesti i uigra. Subotičani su napredovali, a najveću zaslugu za to ima trener Jevtić koji je izgradio taj tim. Za treću utakmicu smo bili potpuno nespremni. Kada igrate važne mečeve u njih ulazite spremni da se borite za svaki poen, loptu, da se nadigravate u svakoj situaciji. Mi smo u tom meču bili posmatrači. Gledali smo kako Spartak igra dobro i pobeđuje. Imali su veću želju, borbenost, pred svojom publikom. Tek u tom četvrtom duelu smo shvatili ozbiljno protivnika i odigrali meč koji liči na nas, u smislu odnosa, kvaliteta, rešenosti, angažovanja. I sve to je bilo pojačano emocijom u našoj sali, zahvaljujući divnoj publici i navijačima.
Naravno, kada se pobedi sve je dobro, ali sastavni deo svake sezone su i problemi. Vojvodina je snagu pokazala upravo demonstrirajući umeće da pobedi teškoće i bude najbolja kada je najvažnije.
– Na svakom početku ne možete odmah znati kako će sve teći. Nekada imate više, nekada manje sreće. Nekada nema povreda, nekada ih ima manje, ili više. Ono što je dobro jeste to da kada Vojvodina pravi ekipu, to radi tako da sigurno bude 9, 10, a možda i 11, 12 igrača, koji mogu da pruže pun doprinos. I ja sam to koristio koliko sam mogao. To je pomoglo ekipi i meni. Samo su Bošnjak i Vujović dobili manju šansu nego što smo planirali, jer su rezultati tako diktirali – objašnjava trener šampiona i nastavlja: – Većina timova u Srbiji nema tu mogućnost. Na svakoj poziciji smo imali dobru izmenu. To je snaga Vojvodine, to potenciram i tako razgovaram sa igračima. Niko ne sme sebe da stavi iznad ekipe, nikome mesto u postavi nije zagarantovano, radimo sve u skladu sa situacijom, jer na kraju ekipa pobedi. Naravno, neki odigraju više, neki manje, neki ponesu veću odgovornost. Koliko god da je dobar, jedan igrač ne može sam. Može možda da pobedi jednu utakmicu sam i to je to. A mi, od pripremnog perioda do kraja plej-ofa, odigramo 40 do 45 mečeva.
Osim titule, Vojvodina je na početku sezone osvojila i Superkup. Nažalost, nije imala priliku da se bori za trofej Kupa Srbije, jer je ispala u polufinalu. Takođe, propustila je možda priliku da osvoji koji bod više u Ligi šampiona. Na pitanje da li bi danas nešto uradio drugačije i da li zbog nečega žali, Slobodan Boškan odgovara vrlo jasno:
– Retko žalim, sve je tako kako je trebalo biti i to je najbolje da prihvatite. Veče pre prve utakmice polufinala Kupa Srbije povredio se Parapunov, koji je do tada bio u top formi. Zečević je imao vatreno krštenje, u smislu da je nenadano morao igrati jednu od najvažnijih utakmica. I Vilimanović je bio dugo van stroja. Opet, imali smo jednu sjajnu pobedu u Rusiji i to nam je mnogo značilo. Možda smo jedan meč u Lisabonu mogli dobiti. No, nezgodno je kada igrate dve utakmice u gostima i to dan za danom. U tim mečevima gde ste egal, svaki detalj može da pomogne. Možda bi nam pomoglo da smo jedan od ta dva susreta igrali kod kuće.
Uz trofej, Boškan veli da je za njega bitno „osvojiti“ i igru. Dakle, konstantno napredovati, timski i pojedinačno.
– Neki igrači su napredovali, neki ne. I sigurno ćemo o tome razgovarati. Uvek volim kada neko napreduje, a ne možete sa toliko treninga za 10 meseci da ne odete bar korak napred. Pitanje je toga koliko je neko voljan i ambiciozan. Važno je da i glavom budete na treningu. Ne možete nešto da radite po automatizmu, jer onda neće biti napretka. Treba i posle treninga i utakmice napraviti analizu. Ne bave se svi time. Navikli su da pobeđuju i to ih drži u zoni komfora. A našem klubu nije dovoljna pobeda. Vojvodina traži više od toga, odbojkaški razvoj, lični i ekipni. Ne možete se ni u životu, ni u sportu, držati te jedne ravne linije. Ako ne idete gore, nego samo ravno, onda ćete u jednom momentu ići dole.
A da bi se išlo gore, potrebno je u tom radu biti strpljiv, uporan i konstantan. Jer, to je proces, koji se mora negovati. Slično je i sa publikom, koja je u minuloj sezoni bila upravo poput procesa, koji se razvijao i dostigao pik u finalu.
– Jako je dobro za odbojku što je finale bilo posećeno. Subotičanima je lakše, jer se to kod njih ne dešava često. Ljudi lakše dođu, primamljivo im je. Tamo gde se to ne dešava često ljudi su željni. A kada se nešto stalno dešava, kao kod nas, mora se mnogo više energije uložiti. Ovde je sve normalno. Voša pobeđuje, igra finale, osvaja pehare. U igru je uloženo mnogo energije. I isto se mora raditi i sa navijačima. Novosadska publika je malo razmažena, navikla je na pobede. I onda se tek u evropskim mečevima i završnicama domaćeg takmičenja poveća interesovanje i probudi lepu emociju. Naravno, ima tu i do nas. Moramo se stalno truditi, animirati ih, držati im pažnju i navikavati ih da nam trebaju baš takvi kakvi su. Takvu vrste energije donose najviše deca. Oni to gledaju vrlo spontano, ne procenjuju kako igramo, ne bave se time da li pobeđujemo godinama, oni jednostavno dođu na utakmicu da uživaju. A onda se i stariji lakše uključe u proces kada to pokrenu mlađi – zaključuje šef stručnog štaba Slobodan Boškan.
Mlađe selekcije
Osim seniora, prvaci su bili i juniori, koji su osvojili prvo mesto u Prvoj B ligi, te će naredne sezone igrati Prvu A ligu.
– To je sjajan rezultat juniora, a trener Marko Narančić ih je dobro vodio. Kao ekipa su uradili odličnu stvar, ali individualno su neki mogli bolje. Oni imaju već 18 i 19 godina i doživljavam ih kao potpuno zrele, svesne, odgovorne igrače. Neki od njih treba više da se bave sobom, da bi jednog dana mogli igrati i u prvom timu. A imaju kapacitet za to. Kada su kadeti u pitanju, taj proces je bio malo teži. Šest momaka je priključeno sa akademije i bilo je teško. Ali u kadetskoj selekciji ćemo to morati da trpimo, jer je ona zamišljena tako da se u njoj izjednačava kvalitet i da se vidi ko može biti u Vojvodini, a ko treba da ide u neku drugu sredinu. No, rad se isplatio, pa su kadeti na kraju bili šampioni Srbije. Pionirima, pretpionirima i akademiji najveći problem su termini. Sve je to krenulo nekako sa koronom. Konstantno se uvećava broj dece, a da bi se taj trend nastavio i da bismo imali veću bazu, trebaju nam i termini. Tako da na tome radimo. Treba istaći i to da je puno naših momaka u raznim reprezentativnim selekcijama, kako u seniorskim, tako i u juniorskoj, kadetskoj, pionirskoj… Drago mi je što je to tako. Ali, voleo bih da igrači budu svesni dve stvari. Prvo, u reprezentaciji su zbog ličnog kvaliteta, a drugo, tamo su i zato što su igrajući u Vojvodini došli do izražaja. Ovde su dobili priliku i najkvalitetnije uslove da se razvijaju. I jedno i drugo je izuzetno važno – ističe Boškan.