Vojvodina – Jugoslavija 33:0! Tako je glasio odnos pobeda i poraza Novosađana u svim susretima na domaćoj sceni u sezoni 1987/88. Bila je to sezona za nezaborav, za udžbenike u kojima je zlatnim slovima ostalo ispisano da u vitrine stigla prva titula i drugi kup. Do danas dupla kruna na taj način nije ponovljena.

Velelepnim rezultatima Vojvodine prethodili su ne manje značajni uspesi reprezentacije Jugoslavije, u koje su sebe utkali i Novosađani. Leta 1987. naša selekcija osvojila je zlatnu medalju na Univerzijadi u Zagrebu, a na najviše pobedničko postolje popeli su se i Žarko Petrović, Radovan Dabić i Velibor Ivanović. Već tada oni su bili istinski junaci, koji su dominaciju i šampionski let ubrzo nakon toga nastavili i u dresu crveno-belih. Nekako malo više od ostalih vojvođanska prestonica slavila je popularnog Žareta, osobenog gorostasa, odbojkaša budućnosti, koji nije prihvatao da ga zaslepe svetlosti reflektora. I dalje je široko otvorenih očiju hrabro gledao prema dečačkoj neostvarenoj želji – tituli državnog šampiona. Pričao je tada i najavljivao da je došlo vreme za najveće rezultate. Najavljivao i pogodio.

Zaletište Vojvodine za velika dela bila je Kranjska gora, gde je još u avgustu odrađen prvi deo priprema. Odatle su se Novosađani preselili u Klagenfurt, odigrali neke prijateljske utakmice i učestvovali na turniru, gde su bili prvi ispred kvalitetnih evropskih timova, između ostalih i italijanskih, francuskih, nemačkih… Usledio je i pehar na turniru „Agrovojvodine“ u Novom Sadu, koji je ostao upamćen i po oproštaju Nikole Marića, Dragana Nišića i Branislava Terzina.

Posle takve sjajne uvertire mogla je konačno da počne i zlatna sezona. Očekivano lako su Novosađani preskočili polufinalni turnir Kupa i ozbezbedili plasman u završnicu. Raskoš i lepotu igre ubrzo su pokazali crveno-beli i u Evropi. U prvom kolu CEV kupa bila je ubedljiva Vojvodina na svom terenu protiv Slavije iz Sofije, koja je sve nade u povoljan revanš ostavila u „Spensu“. Bugari nisu mogli ništa drugo nego da „gledaju“ Žareta i drugove kako dominiraju. I posle toga mnogi su sumnjali u kvalitet i spremnost Vojvodine za najveće rezultate, a ona je na startu sezone u Prvoj saveznoj ligi pokazala da nevernici greše. Derbi sa ekipom Mladosti ostao je to samo na papiru, Zagrepčani su bili nokautirani, a dalje su redom padali i Partizan, Krajinametal, Bosna…

Prva titula: trener Doroš Lešek

To su bili jasni nagoveštaji da je prošlo vreme kada se o Vojvodini govorilo kao nadarenoj i ambicioznoj ekipi, dok su trofeje osvajali drugi.

-Put do vrha nije bio ni kratak ni lak. Tome su prethodile mnogo promene, koje je najpre u organizaciji doneo Rajko Kijac, a onda i u treningu Doroš Lešek. Mnogo smo radili i sve je bilo podređeno uspehu  – kaže Branislav Dobrodolski.

I publika je disala plućima pobednika, te su se navijači okupljali i po 45 minuta pre značajnih utakmica, kakva je bila i ona u okviru drugog kola CEV kupa protiv Hapoela. Izraelski tim pao je lako u sjajnoj atmosferi u maloj sali SPC „Vojvodina“, a ništa drugačije nije bilo ni u revanšu. Značilo je to još jedan veliki rezultat na međunarodnoj sceni, a u trećem kolu čekao ih je silni Automobilist.

Drugi Kup i prva titula

No, pre toga, trebalo je vrednosti potvrditi i na finalnom turniru Kupa. Očigledno da je Novosađanima dosadilo da gledaju u leđa, te su bukvalno protrčali kroz završnicu. Spartak, Mladost i Bosna ne da nisu mogli da pobede Vojvodinu, nego nisu uspeli ni set da joj uzmu. Radovali su se crveno-beli peharu Kupa Jugoslavije, koji su visoko podigli na turniru u Subotici.

Slavili su Novosađani svoje idole, momke sa sebi svojstvenim imidžom i došli da im iskažu duboku naklonost i divljenje već u okviru meča trećeg kola CEV kupa, kada je Vojvodina ugostila ruski Automobilist.

Da su mogli, navijači bi bez sumnje nadogradili i raširili malu salu SPC „Vojvodina“, u koju se, potpuno neverovatno, sjatilo oko 2.000 ljudi. Nemi u vatrenoj atmosferi ostali su i gosti, koji su posle prave drame u pet setova morali da polože oružje i pruže ruku crveno-belima. Iako je to bilo prvi put da je neki jugoslovenski tim savladao sovjetskog predstavnika, pobeda od 3:2, ipak, nije bila dovoljna u revanšu u Lenjingradu, gde je domaćin pokazao svu silinu ekipa iz SSSR-a.

– Nismo baš imali sreće u žrebu. Da nismo igrali sa Automobilistom, sigurno bismo igrali finale tog takmičenja – veli Radovan Dabić.

No, to evropsku priču Vojvodine nije učinilo manje lepom. Naprotiv, bio je to dodatni stimulans za najvažniji zadatak sezone – osvajanje titule.

U ligi nije jednostavno bilo ravnopravnog rivala, što je počelo da „brine“ mnoge stručnjake. I dalje su sumnjali, nekako im se činilo kako nije dobro što novosadska ekipa gotovo sve mečeve igra sa pola snage i pribojavali se da joj to ne pređe u naviku, pa da ne pruži maksimum čak i kada to bude bilo prekopotrebno. Takođe  su „upozoravali“ da rezultate Vojvodina gradi na kvalitetu pojedinaca, a ne na kolektivu, te da bi trebalo da mnogo više igra kao porodica.

Ali, Vojvodina nije dugo čekala da pokaže kakav je kolektiv. Ligu je završila bez poraza. Lako je u doigravanju preskočila ekipu Partizana, obezbedila da se finalni turnir plej-ofa igra na njenom terenu, a onda pokazala crveno-belu rapsodiju. U prvom kolu završnice viđena je žestoko borba u kojoj je savladana Bosna 3:2, što je, kako se ispostavilo, bilo i presudno na turniru.

– Uvek smo nekako teško igrali sa Bosnom. I taj meč je bio neizvestan, znam da mi je Lešek u jednom momentu rekao da se spremim da uđem u igru, ali ja sam nekako verovao u ekipu i zamolio ga da sačekamo još malo. Usledio je tada i tajm-aut, tim se stabilizovao, te je sve do kraja meča išlo kako treba. Ispostavilo se da je taj duel bio i presudan u borbi za titulu – seća se Dobrodolski, a Gajić dodaje: – Bili smo u prednosti i tehnički i fizički. Jednostavno bili smo najbolji, zahvaljujući novom sistemu rada koji smo uveli i, naravno, kvalitetnim igračima.

Prva titula

U preostala dva kola pali su i Mladost i Partizan, a strateg Doroš Lešek, možda i u inat svima, pustio je da igraju svi prvotimci, dokazavši tako da Vojvodinu ne čine nekoliko zvezda, već da je ona zaista tim. I to kakav – najbolji. Šampionski. Prva državna titula nije bila samo istorijski trofej koji je obogatio vitrine kluba. Bio je to i početak jednog novog vremena. Vremena u kojem je Vojvodina stasavala u neprikosnoveni kolektiv, a Novi Sad postajao odbojkaška prestonica.

Ne smem da budem prepotentan, ali čini mi se da je to jedna od najvećih titula, ako ne i najveća. Ne znam koju bih mogao da merim sa njom, jer smo sezonu završili bez poraza, a skinuli smo skalp Mladosti, ekipi koja je dva puta bila druga u Evropi, igrala najlepšu odbojku, bila deset puta skuplja nego mi. Činjenica je da smo oformili ekipu, u kojoj su svih dvanest igrača bili pobednici. Jednostavno smo voleli pobede, imali smo poseban imidž, a bili smo i jedna od najgledanijih ekipa. To nema cenu – ponosan je Radovan Dabić.

Odlazak Mladena Čomića
U sezoni 1987/88. bilo je tužnih trenutaka. Jedan takav, koji je posebno teško pao članovima Vojvodine jeste pogibija predsednika kluba Mladena Čomića. U septembru 1987. Čomić je izgubio život u saobraćajnoj nesreći. Bio je generalni direktor „Agrovojvodine“, poslanik, predsednik Lovačkog saveza Jugoslavije, predsednik Odbora SIZ-a za fizičku kulturu… Šest godina bio je na čelu OK Vojvodine, bio je zaljubljenik u sport i očekivao da u sezoni koja je sledila Novosađani osvoje titulu. Vojvodina je ispunila njegova  očekivanja, ali, na žalost, on nije dočekao da se tome raduje.

Žarko Petrović naj naj
Žarko Petrović zaista je postao junak nad junacima. A sasvim zasluženo njegovi uspesi i kvalitet nagrađeni su u okviru tradicionalnog izbora lista „Dnevnik“, kada je proglašen ne samo za najboljeg odbojkaša, nego i za najboljeg sportistu pokrajine u 1987. godini.

Humanost
Jednom prilikom, u novembru 1988. u povratku iz Kraljeva sa prvenstvenog meča, autobus sa ekipom Vojvodine naišao je na težak saobraćajni udes. Sedmoro ljudi bilo je zarobljeno u dva automobila, a Novosađani su bez razmišljanja stali, izašli i pritekli u pomoć. Najjači su bili gorostasi Petrović i Stanić, koji su golim rukama odvaljivali smrskani lim i vadili unesrećene ljude. I ostali su im pomagali, a takođe su na putu zaustavljali vozila kako bi povređeni mogli da budu prevezeni u prvu bolnicu.

Podelite na društvenim mrežama
Share This