NATO agresija ostavila je vidne posledice na ekonomski razvoj zemlje, samim tim i na sport, a direktno i na finansiranje Odbojkaškog kluba Vojvodina, zbog slabljenja NIS-a. Rukovodstvo je veoma mudro je shvatalo izreku “da se do vrha teško stiže, ali se sa njega lako silazi”. U skladu sa tim svi su marljivo radili kako bi ispunili najteži zadatak – trajanje.
Pripreme za sezonu 2000/01. počele su u avgustu. Otišli su Bunford, Gavrančić, Radić i Radović, ali su ostali Mijić i Petković. No, na njih trener Galešev nije mogao da računa u pripremnom periodu, zbog reprezentativnih obaveza i Olimpijade u Sidneju.
U međuvremenu, Vojvodina je još jednom pokazala da ima veliku odbojkašku školu i da posebno vodi računa o selektiranim talentima. Tako su prve profesionalne ugovore potpisali juniori Gabrijel Radić, Branko Roljić, Goran Marić, Nenad Simeunović, Marko Galešev i Branimir Perić.
Sam start sezone najavio teškoće i oscilacije prvog tima. Počelo je sa dva poraza od Zvezde i Budućnosti, a onda su usledile i dve pobede. Prema očekivanjima, obezbeđen je plasman na finalni turnir Kupa, čiju je kasnije organizaciju uspela da dobije Vojvodina, pa je mnogo nade polagano upravo u to takmičenje. Generalni direktor Miroslav Vislavski sa saradnicima je uložio maksimalan napor da napravi veliku priredbu i u tome je i uspeo. Kako je pre toga najavio odlazak iz kluba, bila je to i prilika da se oprosti na najlepši mogući način, sa peharom. No, to je onemogućio Partizan, koji je u polufinalu savladao Vošu 3:2, te tako svima u novosadskom kolektivu doneo veliku tugu. Vislavski je nedugo posle toga primio Statuu velikana, a za novog generalnog direktora imenovan je Dobrivoje Antonić. I Nedeljko Šipovac podneo je pismenu ostavku, pa je do kraja sezone ulogu predsednika Skupštine preuzeo Uroš Timotić.
Ni u Evropi nije Vojvodina ostvarila željeni rezultat. Iako je cilj bio prvo mesto u grupi i plasman na fajnal-for, u Kupu najboljih, sa dve pobede i dva poraza zauzeto je drugo mesto, iza portugalskog Espinja, što nije bilo dovoljno za nastavak takmičenja.
A neočekivanih rezultata bilo je i u domaćoj ligi, pa su u plej-of Novosađani ušli sa treće pozicije (sa 17 pobeda i čak 11 poraza). Da svemu jednom dođe kraj potvrđeno je baš te sezone. Devetogodišnju vladavinu Vojvodine prekinuo je Milicionar u polufinalu plej-ofa. U seriji sa dve pobede i jednim porazom on je bio uspešniji, a crveno-beli nedovoljno dobri na putu do ostvarivanja ambicija. Međutim, novosadski klub i dalje je bio gigant u svom poslu, nije dozvolio da ga jedna sezona uništi. Naglašavano je kako Voša nema čega da se stidi, jer kao što je prethodnih godina titule osvajala na terenu, ovoga puta istu je na terenu i izgubila. Novi dani bili su pred crveno-belima, u kojima je mladima trebalo pomoći da izdrže teret i vrate epitet najboljeg.
Olimpijsko zlato
Tik uoči početka sezone 2000/01. naša odbojka doživela je zvezdane trenutke. Na Olimpijskim igrama u Sidneju osvojena je zlatna medalja, što je ujedno bilo i najbolje nacionalno odbojkaško ostvarenje u istoriji. U ekipi koja se popela na najviše pobedničko postolje, osim bivših igrača Gerića, Boškana i ostalih, bila su i dva aktuelna prvotimca Vojvodine – Vasa Mijić i Veljko Petković, kao i nekadašnji članovi stručnog štaga Zoran Gajić i Nedžad Osmankač. Inače, Mijić je proglašen i za najboljeg igrača u polju. Krajem 2000. godine on je pobrao mnoge nagrade u izborima za najboljeg sportistu na gradskom i pokrajinskom nivou.
Uoči sezone 2001/02. redove Novosađana napustili su Mijić i Petković, a karijeru je završio Ćato. Ugovore su potpisali igrači koji su u to vreme bili na meti mnogih klubova, srednji bloker Milan Jurišić i primač Ivan Knežević. Vratili su se Igor Mladenović i Siniša Gavrančić. Već ta četvorka ulivala je sigurnost i nadu da će upravo ona biti dobra potpora postojećem mladom kadru. Nisu novosadski stručnjaci propuštali ni priliku da u Vojvodinu dovedu još kojeg talenta, a ovoga puta bili su to Zoran Jovanović, Miloš Ateljević i Aleksandar Madić.
Tokom cele sezone Novosađane su mučile povrede, pa je veliku ulogu u izboru postave imao i lekar. Sve to uslovilo je i lošije rezultate, od onih koje su u Vojvodini očekivali.
U međuvremenu, stigao je i srednji bloker Novak Stanković, a kasnije i iskusni Dragan Ristić. Nekolicina golobradih dečaka iz mlađih selekcija morala je da uskače u vatru i, zbog čestih povreda i bolesti, da popunjava ekipu. Lako je Vojvodina prošla polufinalni turnir Kupa, ali su rezultati u ligi bili dosta šareni, a partije neubedljive. Ono što je u svemu tome bilo lepo, jesu pohvale koje su stizale iz Evropske odbojkaške konfederacije za organizaciju utakmica Svetske lige, pa je predsednik CEV-a Ralf Andrezen uticao na to da Novi Sad dobije domaćinstvo kvalifikacionog turnira za CEV kup.
No, žreb baš i nije bio naklonjen izabranicima trenera Galeševa, jer im je u Novi Sad doneo „grupu smrti“. U konkurenciji turske Ziratbanke, nemačkog Berlina i grčkog Arisa Vojvodina je zauzela četvrto mesto sa jednom pobedom (nad Berlinom 3:2). Crveno – beli su bili sjajni domaćini, ali su na terenu morali da se poklone boljima.
Ni na domaćoj sceni nije bilo kako su želeli novosadski odbojkaši. Posle devetog kola lige Vojvodina je bila tek peta, a usledilo je i veliko spremanje za finalni turnir Kupa. Nisu crveno-belo otišli u Budvu kao favoriti, ali su se i te kako nadali da mogu do trofeja. U polufinalu su savladali Crvenu zvezdu 3:1, a u finalu istim rezultatom izgubili od Budvanske rivijere. Sjajno su počeli odlučujući meč, poveli 1:0, da bi se zatim u drugom setu povredio Marić, što je takođe uticalo na rasplet utakmice. Roljić je do kraja meča odigrao na mestu korektora, ali je domaćin bio sigurniji i uspešniji. Sve to moralo je brzo da se stavi u arhivu, a jedino polje kojem su mogli da se okrenu Vošini prvotimci bilo je prvenstvo. Kako Galešev nije mogao da računa ni na jednog od povređenih korektora (Marića i Mladenovića), derbi sa Zvezdom na toj poziciji igrao je Simeunović, koji je bio i junak utakmice. Slavila je Vojvodina 3:2. Do kraja lige bilo je još svakakvih rezultata, a u plej-of Vojvodina je ušla, posle mnogo godina, sa skromne pete pozicije.
Međutim, kockice su počele da se slažu, zdravstveni bilten se popravljao, pa je u četvrtfinalu izbačena Crvena zvezda. Raspoloženi i motivisani, Novosađani su nastavili sa dobrim igrama, te u polufinalu u Budvi uspeli da naprave jedan brejk. Imali su tako priliku posle 1:1, da na svom terenu, zadaju završni udarac. Pred prepunim tribinama u maloj sali SPC „Vojvodina“ poveli su 2:1 i sve je mirisalo na srećan kraj. No, Budvani su uzvratili brejk u četvrtoj utakmici, a onda u majstorici nisu propustili priliku da overe finale. Tako je još jedna generacija ostala nedorečena, nije pokazala sve što je mogla. Bez dovoljno motiva odigrala je Voša za treće mesto i u dva susreta izgubila od Partizana.
Memorijal Dušana Tojagića
Uoči starta sezone u Novom Sadu je odigran prvi internacionalni „Memorijal Dušana Tojagića“. Gosti Vojvodine bili su grčki AEK, bugarski Levski i Crvena zvezda. U dva dana, 24. i 25. septembra, viđena je lepa odbojka, dostojna sećanja na Tojagu. Trijumfovao je Levski, dok je Vojvodina osvojila treće mesto. Za najboljeg igrača proglašen je prvotimac Levskog Vladimir Nikolov.
Evropski šampioni
Nacionalna selekcija i u 2001. godini je dominirala na međunarodnoj sceni. Da zlato na OI nije bilo slučajnost potvrdila je na Evropskom prvenstvu u Ostravi, gde je postala šampion Starog kontinenta. I ponovo je deo zlatnog tima (osim bivših igrača i trenera) bio jedan aktuelni prvotimac Vojvodine, ovoga puta Goran Marić.
Nakon još jedne neuspešne sezone bilo je očito da Vojvodinu treba osvežiti na svim poljima i krenuti u konačno vraćanje izgubljenih pozicija i trofeja. Iako ni sezona 2002/03. nije donela željene pehare, ispostavilo se da je to bio i te kako dobar zalet za naredne godine. Bilo je to vreme učenja, skupljana iskustva, osluškivanja igračkog tržišta i mogućnosti najvećih konkurenata.
Novi generalni direktor mladi Goran Ćato, u predstojećem periodu je odbojkaško iskustvo i ekonomiju veoma uspešno spojio na novoj funkciji punoj odgovornosti, obaveza i izazova. Na mestu šefa stručnog štaba Slobodana Galeševa zamenio Radovan Dabić. Njegov prvi pomoćnik postao je takođe dugogodišnji igrač i do tada trener mlađih selekcija Nikola Salatić.
Svima je bilo jasno da treba zasukati rukave i raditi da bi se ostvario prvi cilj – trajanje. Prvi su prionuli na posao sportski direktor Marić i generalni Ćato, koju su uz podršku Uprave doveli odlične igrače: Marka Zlatića, Bojana Janića, Nikolu Roganovića i povratnika Strahinju Kozića.
Kako je Budvanska rivijera odustala od evropske scene, to je značilo da Vojvodina Novolin uskače u prestižni Top tims kup. Na drugom „Memorijalu Dušana Tojagića“ Vojvodina je trijumfovala i na lep način otvorila novu sezonu.
Usledio je poraz na startu Prvenstva, a onda i ispit zrelosti u Danskoj na kvalifikacionom turniru za Top tims. Vojvodina je definitivno samu sebe neprijatno iznenadila, jer u jednoj prosečnoj konkurenciji nije uspela da izbori plasman u dalji tok takmičenja. Sa dva poraza od estonskog Parnua i rumunske Tulčee, a sa jednom pobedom nad domaćim Alborgom, Novosađani su zauzeli tek treće mesto. Okrenuli su se, nakon toga, domaćoj sceni, očekivano lako preskočili polufinalni turnir Kupa, a onda na završnom turniru u Budvi ispustili priliku da igraju finale sa domaćinom. U maratonskom i iscrpljujućem polufinalu Voša je izgubila od Budućnosti 2:3, neiskustvo je očigledno potkresalo krila, ali su igrači bili svesni da mogu i moraju mnogo bolje. Domaća liga donela je još mnogo šarenih rezultata, uspona i padova, kao i novi poraz od Budućnosti, koji je u tom momentu doneo značajnu rokadu.
Tako je Vojvodina tada umesto na prvom, osvanula na četvrtom mestu na tabeli. Trenera Dabića brinulo je to što se greške ponavljaju, a loše stanje kulmuniralo je ubedljivim porazom u Smederevu, kakav novosadski kolektiv davno nije doživeo. Agonija se nastavila porazima od Zvezde i Mladog radnika. Jednostavno, bilo je jasno da je Vojvodina izgubila kompas, ali je to više bila stvar psihologije nego kvaliteta. U međuvremenu Janić, koji je bio povređen, vratio se na teren, a uz dobar rad novosadski prvotimci vratili su i mir u svoje redove.
U plej-ofu su startovali sa šeste pozicije, a u četvrtfinalu su, lako, u dve utakmice savladali Požarevljane.Bila je to ne samo bitka za polufinale, nego i za Evropu naredne sezone, pa se u Vojvodini nakon toga osećalo veliko olakšanje. To je potvrđeno i sjajnim igrama u polufinalu protiv Crvene zvezde. Počeli su Novosađani sa dva brejka u Beogradu, imali veliku priliku da u Novom Sadu overe plasman u finale, ali definitivno nisu umeli da se nose sa pritiskom. Zvezda je dva puta slavila i izborila se za majstoricu na svom terenu, a onda i zadala završni udarac Vojvodini.
Na kraju sezone, Novosađani su opet bili četvrti. Sačuvati visoku organizaciju, dobre uslove za rad, angažovati stručnjake i biti, pored svega, ipak visoko na tabeli, svakako jeste – trajanje