„Gde je Vojvodina, tu su i trofeji“ – rekao je Andrej Rudić medijima, u avgustu prošle godine, kada je ekipa počela jednu novu priču. Iako je cilj znatno izmenjenog i podmlađenog tima, koji nije bio čak ni u krugu favorita, bio stvaranje budućnosti, ispostavilo se da Rudićeva izjava možda jeste bila prilično hrabra, ali ne i bez osnova.
Andrej Rudić četvrti je igrač čiju ćemo priču iz youtube serijala “Usudi se da veruješ” preneti u web izdanje našeg magazina.
– Na kraju sezone jeste bilo jako teško, jer posle svega što smo uspeli, nismo hteli da stanemo, želeli smo da se borimo. Kao da smo izgoreli u toj želji – kaže Andrej i nastavlja: – Uprkos tome, napravili zaista nešto veliko. Jako mi je drago zbog cele sezone, premašili smo sve ciljeve.
Upravo tog avgusta, kada je crveno-beli srednji bloker „video već trofeje“, planovi su bili sasvim drugačiji.
– Cilj je bio da radimo na sebi, da dobro treniramo, da maksimalno koristimo svaku šansu, da se borimo i ostavljamo srce na terenu. Za mene je novo bilo to što sam bio drugi najstariji, a nosio sam i posebnu odgovornost kao standardni član postave. Kisić nam je mnogo značio, dizao nas je i kao igrače i kao ljude – predočava Rudić.
Da će sezona i rezultatski biti sjajna, bilo je očito već na utakmici Superkupa.
– Za nas je osvajanje tog trofeja bio neverovatan podsticaj za dalji rad. Sećam se dobro meča u Kruševcu i tog pehara koji nas je gledao celu utakmicu iz prikrajka. Gledao je on nas, a gledali smo i mi njega. Želeli smo ga u svojim rukama i pokazali smo da možemo – kaže Andrej.
Ostavili su Rudo, kako ga saigrači zovu, i drugari dobar utisak i u ligi, ali i na evropskoj sceni. A sezonu su krunisali osvajanjem Kupa Srbije.
– Imali smo težak put do finala. Prošli smo na startu Novi Pazar, zatim smo odigrali jedan sjajan meč protiv Crvene zvezde, nakon čega su usledile dve teške utakmice sa Partizanom. Sećam se da sam uoči revanša bio nešto bolestan i iskreno nisam baš igrao kako treba, ali su momci bili odlični. Atmosfera u maloj sali Spensa je isto nešto što ću pamtiti, tribine su bile pune, čak i stepenice, navijalo se… Mi smo njima prenosili energiju i obrnuto, oni nama. Lepo je igrati kada se to oseti – priča Rudić i nastavlja: – E, a u finalu su se uloge malo izmenile, morali smo izneti breme favorita. Istina je da su nam pre toga prijale utakmice u kojima nismo favoriti, ali smo i meč u Obrenovcu odigrali odgovorno i pokazali da možemo da se nosimo sa tom novom situacijom.
Pečat na sezonu, osim trofeja, ostavio je timski duh. Novosadski momci izgradili su ne samo rezultate, nego posebnu energiju, zajedništvo i drugarstvo.
– Svaki dan smo bili zajedno. I sa trenerima smo napravili sjajnu konekciju, znali smo šta želimo i borili smo se uvek maksimalno. Najdraže mi je bilo kada su mi ljudi prilazili, ili mi pisali i hvalili upravo to naše zajedništvo i kolektiv. Moram reći da su nas uslovno starije mlađi poštovali, a mi smo se trudili da ih usmerimo na pravi način. Poštovali smo i mi njih, a oni su šansu iskoristili na najbolji način.
I kako kaže na kraju Andrej, bila je to sezona puna emocija, koju će posebno pamtiti. A nije imao malo sezona u dresu Vojvodine. Samo u prvom timu bio je sedam sezona, a desetak, ako tome dodamo i mlađe selekcije.
– Mnogo upečatljivih trenutaka bilo je u dresu Voše. Pamtim prve poene u dresu prvog tima, prvu utakmicu koju sam igrao kao starter, sve trofeje… Pamtim sve saigrače sa kojima sa igrao i trenere, koje su me trenirali svih ovih godina. Mogu da kažem da mi je poslednja sezona možda i najomiljenija, jer je i hemija u ekipi bila najjača, a imao sam i najviše uticaja na igru i rezultate u njoj, u odnosu na ostale. Mislim da je svaki trofej koji smo osvojili priča za sebe i jednako su mi dragi. Neverovatan je osećaj i boriti se svake godine u Evropi, protiv svetskih sila kojima smo uvek pružali dobar otpor, ali i pobeđivali. Zahvalan sam Vojvodini što mi je otvorila vrata i do dresa reprezentacije za koju sam debitovao pre dve godine. Što se tiče daljih ambicija, ne znam još… Voleo bih da se oprobam van Srbije u jačim ligama i to mi je trenutni prioritet – zaključuje Andrej Rudić.
