Kada bismo imali zadatak da izaberemo dijagonalu koja je obeležila sezonu za nama na domaćoj sceni, a da pri izboru dobro odmerimo sve parametre (broj trofeja, mladost, potencijal i perspektiva, način na koji su iskoristili šansu i iznenadili odbojkašku javnost) definitivno bi to bila Vošina dijagonala Milanović – Stanković.
Najmlađa (još uvek juniorska) i najperspektivnija dijagonala na domaćoj sceni dobila je šansu u sezoni 2023/24. i maksimalno je iskoristila. Dizač Matija Milanović i korektor Luka Stanković izneli su 90 odsto sezone, osvojili su dva trofeja, ali su se i nametnuli igrom.
Iako je pred njima još mnogo teških treninga i rada na sebi, oni su definitivno već sada poručili da se na njih u budućnosti može ozbiljno računati. Devetnaestogodišnjeg korektora Luku Stankovića javnost je zapazila ne samo po igri i talentu, nego i po posebnoj energiji, borbenom i vedrom duhu i po osmehu “večitog dečaka”.
Upravo Luka Stanković otvoriće seriju priča, koje smo iz, mnogima omiljenog, youtube serijala “Usudi se da veruješ” preneli na naš web magazin. Najzanimljivije delove serijala moći ćete u narednom periodu da čitate na našem sajtu, ali kroz pojedinačne priče prvotimaca.
***
-Kao da je bilo juče kada smo se okupili na početku priprema i sedeli u klupskoj sali i razgovarali sa direktorima i trenerima – počinje priču Luka i nastavlja: – Tada, kao i kroz celu sezonu, od nas se tražilo zaista samo da treniramo, da budemo dobri i da ne pravimo nekakve gluposti. Nismo imali pritisak, ali smo svi zajedno imali veliki motiv i želju.
Kako veli Vošin korektor, ekipa je rasla ne samo kroz treninge i mečeve, nego i kroz veliki broj putovanja.
-Sećam se Rumunije, Bugarske, Poljske, putovali smo autobusom i mnogo vremena smo provodili zajedno. Ostala su mi urezana i iskušenja sa puta u Španiju, zastoja i dugih pauza na aerodromima. Moram reći da smo vrlo malo imali praznog hoda, gotovo stalno smo nešto igrali. Kroz sve to smo stasavali.
No, čini se da je crveno-beli podmladak stasavao možda i brže nego što je to bilo ko očekivao. U jednom momentu skoro pola tima nameštalo je montažne tribine za meč Superkupa Vojvodina – Partizan, a samo godinu dana kasnije, za isti meč, protiv istog rivala, oblačili su momci dres, izašli na teren i osvojili Superkup.
-Svi smo pričali da jedva čekamo tu utakmicu, upravo zato jer smo prošle sezone nameštali tribine i navijali sa strane. Sada smo dobili šansu i hteli smo da je iskoristimo. Verovali smo da možemo dobro igrati, ali nismo znali možemo li pobediti. Trener je tražio od nas da budemo disciplinovani, da radimo ono što radimo na treningu i govorio nam da uz hemiju i energiju može doći i rezultat. Imao sam pozitivnu tremu, a sunčan dan u Kruševcu bio je kao stvoren za pobedu – priseća se Luka i dodaje: – To je za nas mlađe bila prva velika utakmica i ostaće mi u sećanju svaki poen.
I u ligi su Vošini momci igrali jednako dobro. Razumljivo, bilo je oscilacija, uspona i padova, od sjaja pa i do očaja. Ali, na takav neminovni razvojni put, bili su spremni.
– Imali smo velike pobede u ligi, ali i neočekivane kikseve. No, možda je sve to bilo normalno imajući u vidu, da je za mnoge od nas to sve bilo nešto novo. Imali težak raspored, mnogo utakmica i tri puta smo morali da vijamo pik forme. Dva puta smo uspeli, u trećem pokušaju, u završnici prvenstva nismo. Neko kaže kako smo se zasitili, ali mogu samo da poručim da nijedna ekipa na svetu, posebno ne mlada, ne može da se zasiti borbe, pobeda i trofeja. Mislim da smo se kroz veliki broj utakmica, putovanja, izazova i teških mečeva istrošili. Imali smo i peh, povredio nam se Negić, a on je bio važan za nas u svakom pogledu – kaže Luka.
Možda nisu sezonu završili kako su želeli, ali to ne umanje vrednost onoga što su učinili. Ako je neko mislio da je osvajanje Superkupa splet okolnosti i trenutak bljeska, onda je trofej Kupa Srbije, do kojeg su stigli preko najvećih rivala, potvrdio kvalitet.
-Prošli smo najteži put do finala. U četvrtfinalu smo savladali Crvenu zvezdu 3:0, a onda smo odigrali dva meča za pamćenje sa Partizanom u polufinalu. Sećam se pobede u Zemunu i posebno petog seta. Momenat kada mi Negić prevrće loptu čekićem iza glave, ostavlja me bez bloka, a ja poentiram. Usledilo je veliko radovanje, a moram priznati da sam tada bio ubeđen da se revanš igra za nedelju dana. Onda mi je neko rekao da igramo tek za mesec dana, nasmejao sam se i pomislio pa ko će to dočekati. No eto, dočekali smo taj duel i pune tribine. Ne volim da se osvrćem dok sam na terenu, ali prvi put sam tada pogledao na početku meča i video kako ljudi sede i na stepenicama. Igla nije mogla pasti. I ne samo to, nego je energije bilo svuda. Bila je to, ubeđen sam, najlepša odbojkaška predstava. Publika nam je puno pomogla, dala nam je vetar u leđa – priseća se Stanković.
Ako su do tada Vošini momci bili autsajderi, nakon pobeda nad Zvezdom i Partizanom, u finalu protiv Mladog radnika, svi su ih unapred videli kao pobednike. Upravo u takvoj novoj ulozi pokazali su Stanković i drugari da mogu i sa time da se nose.
-Pokazali smo da imamo karakter onda kada je potrebno, ali smo i ušli u meč sa dozom kočnice. Nismo sebi dozvolili da poletimo. Nema šta tu da se leti, ko je bolji tog dana on pobeđuje. I mi smo to ozbiljno shvatili, odigrali odgovorno i motivisano i stigli do drugog trofeja.
Ono čime su crveno-beli prvotimci plenili bez sumnje je i energija. Imali su najbolju atmosferu i timski duh na domaćoj sceni. Drugarstvo, zajedništvo i međusobna podrška vodili su ih kroz sezonu.
– To među nama bilo je još bolje, nego što su to videli ljudi sa strane. Tako nešto moglo se osetiti samo unutar tima. Moram reći, najveće zasluge za to idu trenerima, jer su od prvog dana tražili od nas dobar trening i zajedništvo. Želeli su da se ne izdvajaju pojedinici, nego da budemo tim, da iz dana u dan rastemo, napredujemo i mislim da smo na tom polju maksimalno uspeli – ističe Luka i kroz osmeh prepričava rituale pred mečeve i druženja:
– U svlačionici, dok ne dođu treneri, znalo se sve šta i kako činimo. Puštali smo muziku, imali smo neke naše posebne rituale, zezali smo se, podržavali. Takođe, puno smo kafa ispili van terena, družili se, pomagali jedan drugom. Zaista smo imali i imamo jednu zdravu priču. Naravno, znalo se kad nema mesta zezanju, jer kod trenera Marka važi „kad se radi, radi se, kad se šali, šali se“. Osim trenera tu je bio i Kisić, koji je bio kao stariji brat, držao je balans. Iako smo imali dobar timski duh, energiju, atmosferu, ipak nismo dozvolili da budemo neozbiljni kada nije trenutak za to.
Na kraju, Luka Stanković veruje da je sve to samo početak i da su već sada zacrtali sebi cilj, da dalje rade na sebi i ostvare snove koji su ostali nedovršeni.
-Ko je od nas mogao da sanja da će igrati u prvom timu i već u prvoj sezoni osvojiti dva trofeja. Mi smo to uradili zahvaljući klubu i trenerima koji su nam pružili šansu. Uzeli smo Superkup i Kup Srbije, igrali pred punim tribinama, napredovali igrački i ljudski. Zato, kada se sada okrenemo imamo šta da vidimo i da pričamo o tome šta smo uradili. Treći pohod nismo uspešno završili, ali neka to ostane zadatak za budućnost. Zato sam siguran da je ovo samo početak lepe priče – zaključuje Luka Stanković.
