Baš, kao i danas – i tada je bila nedelja, 12.april. Vojvodina je 2015.godine u Lisabonu ispisala istoriju srpske odbojke, osvojivši prvi trofej nekog evropskog kupa u ovom sportu. I zato danas, sa ponosom, Odbojkaški klub Vojvodina slavi mali jubilej – pet godina od trijumfa u Čelendž kupu.
Crveno-beli su tada, u revanšu velikog finala u Portugalu, odmah osvojili prva dva seta, što im je bilo dovoljno za konačni trijumf, jer su pre toga u Novom Sadu slavili 3:1. Sve posle ta dva seta (pa ni poraz od 2:3) nije bilo važno, tadašnji šef stručnog štaba Strahinja Kozić pružio je šansu i ostalim igračima da osete čari evropskog uspeha. U dvorani u okviru velikog kompleksa na stadionu Benfike, svirala je himna Srbije, na pobedničko postolje stala je jedna mlada ekipa, koja je pokorila Evropu.
Bila je to pobeda ne samo na terenu, nego i pobeda jednog sistema, načina funkcionisanja, trijumf jedne škole odbojke, koja je i pre i posle toga pokazivala da radi najbolje u zemlji, a primer je bila i mnogim stranim klubovima. Do danas, Vojvodina je ostala jedina ekipa koja je neki evropski kup osvojila bez stranaca i sa veoma mladim igračima (sem Petkovića i relativno Petrovića).
Išla je Vojvodina do vrha preko Austrijanaca, turskog Galatasaraja, beloruskog Stroitelja i portugalske Benfike. O značaju takmičenja i uspehu Novosađana, iako tada nisu dobili pažnju kakvu zaslužuju, dovoljno govore i podaci o tome da su učesnici bili, između ostalog, i klubovi iz Rusije, Italije, Francuske, Češke, Bugarske, Rumunije, Španije, Grčke… Na putu do meča sa Vojvodinom Belorusi su savladali ruskog predstavnika Nižnji iz Novgoroda, dok je Benfika eliminisala italijansku Ravenu. Kopra Pjaćenca, Fenerbahče, italijanska Verona, ruski Fakel Novi Urengoj, Ravena, Belogorje, samo su neki od klubova, koji su kroz istoriju, pre i posle 2015. osvajali Čelendž kup.
A ko je činio zlatnu ekipu?
Šef stručnog štaba bio je Strahinja Kozić, njegov prvi asistent Nedžad Osmankač, lekar ekipe dr Stanko Čović, statističar Đorđe Pejić, kondicioni trener Milan Vučinić, fizioterapeut Aleksandar Šakota. Ekipa: Borislav Petrović, Čedomir Stanković, Stevan Simić, Boško Bojičić (srednji blokeri), Veljko Petković, Igor Jovanović, Neđeljko Radović (tehničari), Dražen Luburić, Miloš Nadaždin (korektori), Milan Katić, Mihajlo Stanković, Miodrag Milutinov, David Mehić (primači), Nikola Peković, Lazar Kolarić (libero).
Novosadski kolektiv potvrdio je po ko zna koji put da je za najveće uspehe važan predan rad. Gotovo svi igrači do prvog tima prošli su kroz mlađe kategorije kluba, postizali zapažene uspehe, najavili veliki potencijal. Može se slobodno reći da je osvajanje Čelendž kupa sa jedne strane bilo kruna te generacije, dok je sa druge strane način na koji je evropski pehar osvojen jasno pokazao put – sezona iza te bila je samo kratko zatišje, a posle nje usledile su titule, opet sve građene na temelju sopstvenog rada, uz dopunsku selekciju i pojačanja.
Odlučili smo da se u ime lepog jubileja podsetimo šta su i kako su tada govorili vinovnici uspeha.
Nikola Salatić, generalni direktor: Za rezultat kao što je osvajanje evropskog pehara potrebna je hemija u svim strukturama kluba, počev od igrača, stručnog štaba, do uprave. To je sve bilo na visokom nivou.Da bismo išli napred moramo biti odbojkaška porodica, imati razumevanja jedni za druge.
Nikola Marić, sportski direktor: Ova generacija je potvrda da vredi ulagati, stvarati i sačuvati. Naša želja, da imamo dobar tim, uvek će biti na prvom mestu i zato bi u budućnosti, možda, trebalo da radimo na tome da ih sačuvamo još duže. Pre tri sezone smo zapali u jednu veoma tešku situaciju, takvu da nismo znali šta će biti sutra. Imali smo samo jedan sastanak, tada smo zajedno odlučili da damo šansu klubu. Potvrdili smo da imamo potencijal, momci su pokazali pripadnost, da mogu da igraju i koncentrišu se na rad, na teren, da klub bude deo razmišljanja, a ne novac.
Strahinja Kozić, šef stručnog štaba: Drago mi je što se ponovo cene stručnjaci i igrači iz Vojvodine. To je velika stvar za klub. Istovremeno je i pokazatelj da možemo više i bolje, da ima igrača i da im treba posvetiti pažnju.
Veljko Petković, kapiten: S moje tačke gledišta kvalitet i pravilan rad su morali da isplivaju. Možda će neko sada ostati, možda otići, ali to sve nije ništa strašno. Ideja mora da postoji. Ima igrača i dobrih generacija.
Dražen Luburić, korektor: Ovo je definitivno bila najuspešnija sezona za sve nas. Prija mi što sam poslednju godinu ugovora uspeo da krunišem sa dva trofeja. Mislim da bih bez toga otišao kao da nisam ni igrao za Vojvodinu.
Milan Katić, primač: Kada smo se plasirali u finale rekao sam da će mladost presuditi i bilo je tako. Posebno ću pamtiti sjajnu atmosferu u prvoj utakmici finala u Novom Sadu.
Mihajlo Stanković, primač: Mislim da su presudili mečevi sa Trentinom u CEV kupu. Jesmo tada izgubili, ali su svi setovi bili na razliku. Uverili smo se da možemo da igramo sa jakim evropskim klubovima. Moja je želja bila da važne utakmice igram u velikoj sali Spensa i srce mi je bilo puno što sam prvi put u svom gradu igrao pred 5000 ljudi.
Čedomir Stanković, srednji bloker: Osvajanjem Čelendž kupa ispisali smo stranice kako Vojvodine, tako i srpske odbojke. Velika je čast bio deo svega toga. Cele sezone bili smo kao jedan.
Igor Jovanović, tehničar: Mene je poslužila sreća da sam se našao u pravo vreme u Novom Sadu. Zato još jednom moram da zahvalim ljudima iz kluba, koji su mi puno pomogli. Vojvodina funkcioniše kao prava porodica i to je, uz naš maksimalan rad, dovelo do rezultata.
Nikola Peković: Prva sezona nije mogla biti lepša. Ovo je godina za pamćenje, a osvojen trofej je šlag na torti. Kada se atmosfera spoji sa radom i strukom, onda je uspeh zagarantovan. Imali smo neviđeno zajedništvo.
Borislav Petrović: Ovo je veliki uspeh, a osim kvaliteta tome je doprinela i specifična atmosfera. Bili smo jedno, bili smo jednaki, kada god bismo nešto odlučivali, svi smo se pitali.
Na našem YouTube kanalu u okviru serijala “Vošini momenti” možete pogledati epizodu 4, koju čine momenti utakmice u Lisabonu i emisije Put do vrha RTV