Naredne četiri sezone bile su pravi zalet ka vrhu.
Breme sjajnih rezultata trebalo je umeti i moći nositi, pa je upravo zbog toga Vojvodina krajnje ozbiljno počela pripreme za sezonu 1983/84. Sastav tima ostao je manje više isti, što je bio još jedan od razloga da Novosađani budu među prvim favoritima u Prvoj saveznoj ligi. Bilo je tu i povratnika, iz JNA su stigli Potran, Dabić i Pejović, dok se na mestu prvog trenera ponovo našao iskusni stručnjak Dušan Višekruna.
U šest kola ostvareno je pet pobeda. Senku na to bacilo je ispadanje iz Kupa Jugoslavije i poraz od Mladosti u četvrtfinalu tog takmičenja, ali čini se da to nije mnogo poremetilo Vojvodinu uoči nastupa u prvom kolu CEV Kupa. Baš kada je malo ko očekivao da se može nešto više protiv favorizovane ekipe Asti Rikadona, Novosađani su iznenadili sve simpatizere u prepunoj Maloj sali GSC „Vojvodina“ i savladali italijanskog predstavnika 3:0. Istina, u revanšu je slavila Asti Rikadona, ali su crveno-beli zahvaljući boljoj poen razlici prošli u četvrtfinale. Iako umorni od neverovatnih putešestvija po aerodromima i odlaganja letova, prvotimci Vojvodine su imali dovoljno snage da opet ulete u svoju salu i odigraju sjajan derbi sa ekipom Mladosti. Jednostavno, tada i u mnogim narednim utakmicama Mala sala „Spensa“ više nije bila dovoljna za sve one koji su hteli da podrže crveno-bele odbojkaše. Desilo se to i za meč četvrtfinala CEV Kupa, kada je još jedan italijanski predstavnik, ovoga puta Panini, savladao novosadski tim 3:1. Definitivno, u tom trenutku bila je to nepremostiva prepreka, rival je slavio i u revanšu na svom terenu, te zaustavio Vojvodinu na evropskom putu.
Do kraja sezone preostala je još samo borba za šampionsku titulu i bila je moguća gotovo do samog finiša. U 17 kola imala je Vojvodina samo dva poraza, jedan manje od Mladosti, te je derbi koji je sledio bio presudan. U vrlo uzbudljivoj utakmici u Zagrebu gosti su poraženi 1:3, te je Mladost tituli bila sve bliža, a Vojvodina sve dalja. Na kraju – visoko treće mesto. Iako je na godišnjoj konferenciji rečeno da se rezultatski moglo i više, sezona je ipak dobro ocenjena. Stvorena je dobra ekipa, a prvi put se desilo i to da je savezni trener u širi sastav pozvao čak petoricu prvotimaca Vojvodine. Izabran je i novi predsednik kluba Mladen Čomić.
Ono što niko iz crveno-belog tabora nije očekivao, a još manje želeo, desilo se u sezoni 1984/85. Rezultatski pad i finansijski krah. Usledila je jedna loša sezona, koja je možda dobrodošla u pravi čas. Bila je to, kako se kasnije ispostavilo, prekretnica u svakom smislu.
Prvi udar bio je finansijski. Loša podrška SIZ-a i SOFK-e kao posledicu su imale odustajanje Vojvodine od takmičenja u CEV Kupu. Evropa je bila preskup poduhvat.
Zbog svega toga na jednoj od konferencija Predsedništva donet je predlog da se klub registruje za obavljanje marketinških delatnosti, jer je samofinansiranje bio jedini način da se pokriju svi troškovi sportskih programa i ostvare željene ambicije. Iako odgovor nisu odmah dobili od tadašnjeg SSRNJ (Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije) i SOFK-e, ova ideja je ipak zaživela u budućnosti.
Na to su se nadovezale i promene u sastavu ekipe. Vojvodina je ostala bez Nišića, Terzina i Petrovića (druga dvojica morala u JNA). Sa druge strane stručni štab se pojačao, jer je na njegovo čelo došao Srđan Ilić, prvi trener je ostao Dušan Višekruna, a kao drugi mu se pridružio mladi stručnjak Zoran Gajić. Prvi deo sezone obeležili su loši rezultati, ispadanje u četvrtfinalu Kupa, a na tabeli Prve savezne lige na pola trke tek 11. mesto (pet pobeda i šest poraza). U februaru 1985. ostavku je podneo Višekruna, ali se to nije mnogo odrazilo. Sa ekipom je dobro radio Gajić, a i nešto bolji raspored u nastavku prvenstva išao je na ruku Novosađanima. Na kraju – solidno peto mesto.
U sezoni 1985/86. uz ligaško nadmetanje vojevala je Vojvodina i bitku za finalni turnir Kupa. I tu je bilo novina, jer nije bilo više klasičnih kvalifikacionih mečeva, već su najpre odigrana četiri turnira, sa kojih su samo pobednici obezbedili plasman na finalni turnir. Novosađani su na turniru u Mostaru zauzeli drugo mesto, iza Bosne, ali su uložili žalbu na igranje Dragana Popovića (inače njihovog bivšeg igrača), koji prema njihovim rečima nije dobio ispisnicu, a time ni potpuno pravo da nastupa za Bosnu. Takmičarska komisija je usvojila žalbu, poslala Vojvodinu na finalni turnir, da bi na kraju Predsedništvo OSJ poništilo to i, ipak, dozvolilo Bosni da zaigra u završnici ovog takmičenja.
Morali su to Novosađani da zaborave, da preslože u arhivu i okrenu se nastavku sezone. Cilj je bio osvojiti jedno od prva četiri mesta, kako bi u doigravanju u eventualnoj majstorici imali prednost domaćeg terena.
U tekućoj sezoni, uspela je Vojvodina da stigne do trećeg mesta na tabeli, te da u doigravanju nadmaši ekipu Vardara (osam ekipa prošlo dalje, te se igralo na dve pobede, prvi sa osmim i dalje 2-7, 3-6, 4-5). Novosađani i Zagrepčani su već posle dve utakmice obezbedili plasman na završni turnir plej-ofa, na kojem je Mladost uspela da odbrani titulu, dok je Vojvodina postala viceprvak.
Petorica potencijalnih olimpijaca
O velikom potencijalu govorio je i podatak da se čak petorica igrača našlo na spisku olimpijskih kandidata za Seul. To su bili Radovan Dabić, Velibor Ivanović, Žarko Petrović, Zoran Olajić i Dragan Vermezović. Ujedno, Dabić je u tradicionalnom izboru lista „Dnevnik“ proglašen za najboljeg odbojkaša u pokrajini.
U sezoni 1986/87. Odbojkaški klub Vojvodina obeležavao je vredan jubilej. Slavilo se četrdeset godina 1986. od osnivanja ovog kolektiva. Novosađani su predano pripremali svečanost, prvu monografiju i zbog jubileja bili još više namereni da i takmičarska sezona bude bolja od prethodnih. Sve je bilo na najvišem nivou, Uprava je napravila presudan korak dovodeći na mesto šefa stručnog štaba jednog od najcenjenijih stručnjaka Doroša Lešeka iz Poljske. Uz svesrdnu pomoć prvog trenera Zorana Gajića, Lešek je uveo mnogo novina, povećao broj treninga i njihovo trajanje. Bilo je i igračkih pojačanja: stigao je tehničar Milan Marić iz Mostara, Dragan Klašnjić i Dragan Stanković, a vratili su se Dragan Vermezović i Nikola Marić. Odlični mladi igrači sazrevali su i stasavali u prave lidere, pobednike, pre svih Žarko Petrović i Radovan Dabić, koji su se uz sve isticali i po temperamentu i osobenosti.
Dakle, jubilarna sezona na svakom polju bila je „skoro“ onakva kakva se samo poželeti može. Nedostajali su samo toliko željeni trofeji. Igrali su gotovo sve vreme sjajno Novosađani, ali potencijal i kvalitet nisu uspeli da materijalizuju osvajanjem jednog od državnih pehara. Bar ne ovoga puta.
Lako su prošli polufinalni turnir Kupa Jugoslavije i obezbedili plasman na završnicu. Početkom novembra startovali su i u CEV kupu i u osmini finala savladali nemački Dahau. Nakon toga novosadska publika ponovo je imala priliku da gleda veliku sportsku priredbu, sjajan evropski meč, u kojem je Vojvodina na krilima navijača savladala dvostrukog prvaka Starog kontinenta, italijansku Parmu 3:0. No, sreća nije bila na strani crveno-belih, koji su u revanšu četvrtfinala poraženi kao gosti 0:3 i samo zbog lošije poen razlike ispali su iz daljeg takmičenja.
U domaćem prvenstvu sve je funkcionisalo na najbolji način. Prvi, nepotrebni poraz, usledio je u petom kolu od Bosne, koji je ostao i jedini sve do derbija u 21. kolu sa Zagrepčanima. U međuvremenu prva prilika za osvajanje trofeja bio je finalni turnir Kupa. Domaćin je bio Novi Sad, sala u Spensu bila je ispunjena, ekipe Vojvodine i Mladosti su slavile u prva dva kola, te su o pobedniku Kupa odlučivale u međusobnom duelu trećeg dana. Falilo je Novosađanima, kao i prethodnih godina, još uvek one rutine, iskustva, psihološke snage i pobedničkog mentaliteta, da bi tako jasan potencijal pretočili u konačan uspeh. Zagrepčani su pobedili 3:1 i osvojili Kup, dok je Vojvodini preostala borba u ligi. I tu je sve najbolje funkcionisalo do plej-ofa, a onda je na startu završnog turnira poraz od Bosne koštao novosadski klub titule. Kasnije pobede nad Mladošću i Studentom bile su dovoljne samo za naslov viceprvaka.