Nova generacija, koja je pojavila krajem pedesetih godina najavila je bolju budućnost i izlazak iz krize.
A kriza sa sredine pedesetih nastavila i u 1956. godini, u kojoj je klub u Vojvođanskoj ligi zauzeo pretposlednje, sedmo, mesto sa četiri pobede i deset poraza. Mnogo više u toj ligi očekivalo se od Voše, s obzirom na to da je ekipa tokom cele zime intenzivno trenirala.
O snazi ekipe, koja je bila iznad organizacionih sposobnosti kluba govori i podatak da je studentska reprezentacija Novog Sada u maju osvojila prvo mesto na Državnom prvenstvu, a veći deo te selekcije činili su odbojkaši koji su pre toga kratko, ili još uvek, ali povremeno, igrali za Vojvodinu . Bili su to Marinković, Živanov, Ribarić, Popović, Đurić, Vojnović, Milić, Saveljić (tada su svi bili članovi Vojvodine, ali kasnije klub nije umeo da ih zadrži). Novosađani su redom pobedili Skoplje 3:0, Sarajevo 3:2, Zagreb 3:1 i Beograd 3:2, a najbolje su igrali protiv Beograda i Sarajeva, kada se vodila velika borba za svaki poen. Istakli su se Marinković, Ribarić i Đurić.
Kvalitet su mladići pokazali i u prijateljskoj utakmici protiv Jugoslavije, ekipe koja je bila član Savezne lige. Novosađani su slavili 3:2, iako su Beograđani imali 11 meč lopti. No, Uprava Vojvodine nije mogla da angažuje, ili pak da zadrži pomenute sjajne igrače. Tako su, recimo, Ribarić i Đurić prešli u Bački Maglić, kasnije i u Pazovu, Barački odmah u Staru Pazovu, a otišao je i Petričević.
Zanimljivo je da su na „Prolećnom kupu“ u Zrenjaninu učestvovali i OK Vojvodina i studentska reprezentacija Novog Sada. Obe ekipe stigle su do finala, u kojem su studenti savladali Vojvodinu 3:1.
U Vojvođanskoj ligi te godine klub je imao mnogo uspona i padova, a na kraju se plasirao u donjem delu tabele boreći se za goli opstanak. Definitivno, izuzetan trud velikog odbojkaškog entuzijaste Duška Popovića nije bio dovoljan da se prilike bitnije izmene i da darovita ekipa iskaže kvalitet.
Upravo zbog odsustva elementarnih uslova za rad, Novosađani su se krajem 1957, ili početkom 1958. priključili DTV Partizan 1, a samim tim i ponovo promenili ime –u Partizan. Ono što je bilo olakšavajuće jeste to što nije pretila opasnost od osipanja i odlazaka, jer su svi igrači DTV Partizana bili zaposleni, ili su studirali u Novom Sadu. Na odbojkaškom turniru u Novom Sadu DTV Partizan osvojio je visoko drugo mesto, iza beogradske Jugoslavije. Takođe, studentska reprezentacija Novog Sada ponovo je postala prvak države.
Te godine, 1958. i 1959, bile su značajne za dalji razvoj odbojkaškog sporta u Novom Sadu. Naime, u drugoj polovini ’58. i početkom ’59. završen je proces seobe igrača. Ribarić i Đurić su se na kratko vratili iz Maglića, a zatim otišli u Staru Pazovu. Isto je učinio i Voja Petričević, dok je Branko Petričević prestao sa aktivnim igranjem. Ostali su samo Bilanić, Notaroš, Gajić i Delibašić. U Vojvođanskoj ligi tim se našao u zlatnoj sredini. Novosađani su dobro počeli, a onda su u jesenjem delu posle poraza od subotičke Mladosti na svom terenu (0:3) izgubili šanse za osvajanje drugog mesta. Nakon toga, bilo je dosta oscilacija, a sedam pobeda i devet poraza bilo je dovoljno za peto mesto.
Nakon srednjoškolskog prvenstva u odbojci, na Đačkom igralištu, u jesen 1959. pojavila se nova generacija, koja je odmah registrovana za Partizan. Činili su je Vojislav Nikolajević, Milan Novakov, Predrag Mihić, Slobodan Janjetović, Zlatoje Vasiljević, Pavle Igić, Srba Milačić, Živorad Vuksanović, Milan Šikoparija, Gliša Nonin i Branislav Otić.
Godinu dana kasnije u Vojvođanskoj ligi osvojeno je drugo mesto, iza Partizana iz Sombora, ali su nakon toga na finalnom turniru Prvenstva Srbije Novosađani zauzeli poslednje, četvrto mesto, sa tri poraza u tri kola i tako propustili priliku da steknu pravo učešća u kvalifikacijama za ulazak u Saveznu ligu.