Iz časopisa OK Voša
(Novi broj našeg klupskog časopisa samo što nije izašao. Dok ga čekamo, prenosimo vam nekolicinu tekstova iz 46.broja)
Naš mlađi brat, kako sebe u Odbojkaškom klubu Novi Sad Maneks vole da zovu, dosanjao je san.
Godinama unazad, vođen vizijom jednog čoveka, ovaj klub bio je nadomak cilja. Nadomak sna. Uvek je nedostajalo malo. Vrlo malo. Ove sezone, za tog čoveka, bivšeg predsednika Aleksandra Pantića, koji nas je, na žalost svih, prerano napustio i preselio se u večnost, njegov klub dosanjao je san.
Novi Sad se plasirao u Superligu Srbije. Tako će Srpska Atina, kako i dolikuje odbojkaškoj meki, konačno imati dva predstavnika u eliti.
Uspeh je bez sumnje plod dugogodišnjeg rada, upornosti i strpljivosti, ali je isto tako superligaški iskorak i pobeda već dobro poznate Vošine škole. Osim igračke crveno-bele selekcije, krivac za rezultat je i trenerski stručnjak, Nedžad Osmankač, koji jako dobro zna kako se stvaraju velike pobede.
– Nijedna sezona nije laka, a pogotovo kada imaš neki cilj. Nismo imali veliki pritisak, ali smo ga, kako je sezona odmicala, sami sebi nametnuli. Moj prvenstveni zadatak je pravljenje mladih igrača i takav je dogovor bio sa menadžmentom Vojvodine, jer smo mi na neki način deo tog kolektiva. Praktično smo njena sekcija, mlađi brat – kaže Osmankač i nastavlja: – Smisao svega je da mladi igrači koji izlaze iz juniorskog staža, ili su pri izlasku, nastave da igraju jake mečeve, da imaju veliku minutažu, napreduju dalje i da se pripreme za nove izazove. Tako smo mi skupili lepu grupu talentovanih momaka, koji su uz to i ambiciozni, što su i potvrdili na terenu. Mislim da mogu još više, ali to je deo mladosti i odrastanja. Verujem da će u budućnosti još više napredovati.
Ova ideja o stasavanju mladih realizovana je pre nekoliko godina potpisivanjem ugovora između dva kluba. Višegodišnja saradnja sada je urodila plodom.
– To je pobeda koncepta OK Vojvodina, odnosno kompletne zamisli svih nas zajedno. Posvećujemo veliku pažnju mlađim kategorijama i sistem koji se ovde razvija je jedini pravi u Srbiji. Tome u prilog ide i činjenica da su u juniorskom uzrastu dve medalje stigle u grad, Vojvodina je osvojila srebro, a Novi Sad bronzu. Naravno, sve su to naša deca i da smo ih spojili ne sumnjam da bismo bili ubedljivo prvi – predočava Osmankač i dodaje: – Što se tiče prvog tima Novog Sada, mislim da smo mi jedini u Prvoj A ligi imali mladu ekipu. Tim su činili momci koji su selektirani s razlogom, talentovani, visoki, skočni, ambiciozni, tehnički potkovani, sa prostorom za napredak. Jedini veteran je bio libero Goran Škundrić, opet dokazani uspešni odbojkaš, koji je bio tata na terenu i kapiten. Svojim iskustvom je mnogo pomogao. Druge ekipe bile su prepune tridesetogodišnjaka. Mislim da takvi koncepti, bar ne u tom rangu, nisu dobri za srpsku odbojku. Mladi igrači moraju dobiti priliku da igraju jake mečeve. Ne kažem da ne treba biti starijih igrača, ali ne svakako da to bude cela postava. Rezultat ne dođe odmah, ali mlad igrač se mora istrpeti. To je problem i cele srpske odbojke, niko nema strpljenja da ih sačeka da stasaju.
Nedžadu Osmankaču je poverena i uloga selektora juniorske selekcije Srbije, koja je odličnom igrom ostvarila plasman na Evropsko prvenstvo i na tom putu preskočila i velikog favorita Francusku.
– Ova generacija proglašena je neperspektivnom, jer od pionirske do juniorske selekcije nije bila ni na jednom velikom takmičenju. Ovo je prva velika stvar koju su odabrani momci uradili u svojoj generaciji. E upravo tu počinje priča o strpljenju, čekanju… Mora se sa njima raditi i dati im se šansa. Ostale zemlje drugačije rade s mladima, kod njih talenti brže isplivaju, ali i brže završe svoj razvoj. Naši to urade kasnije, ali zato i kasnije imaju pik. Mi nemamo mogućnosti da ih od pionira držimo po dvanaest meseci na okupu. Recimo, Francuzi deluju super kao ekipa. Oni posvećuju pažnju fizičkoj pripremi, dugo su zajedno, brzo se i nabilduju, stasaju. Naši mladi momci su vitki, visoki, a tek kasnije dolazi do izražaja i ta snaga. Kod nas odbojkaši u juniorima i u mlađim seniorima pokazuju znanje i potencijal. A onda i fizički sazrevaju i počinju da pobeđuju.
Zato doktor odbojke veruje u budućnost novosadske i srpske magične igre na mreži. Veruje u provereni sistem, u rad i istrajnost.
– Siguran sam da srpska odbojka ima budućnost. Oduvek je imala. Evo, recimo, ja sam za najširu selekciju juniora našao 40 igrača, koji su 2003. godište i mlađi. Od tih 40 obećao sam predsedniku Saveza bar pet reprezentativaca, a moglo bi ih biti i više. Međutim, na nešto drugo bih ja ukazao. Nije smelo da se desi u prethodnim godinama da niko od mlađih ne dobije šansu u reprezentaciji. Ili da je dobije retko ko. Kada kažem šansa, mislim na to da ozbiljno igra. Da bi neki mladi igrač stasao mora da igra i nužno je da ga istrpimo. Nemoguće je da nijedan baš nije mogao da nađe mesto među 14. Ili jako malo njih. Šansa im se mora dati. Taman da i stariji odmore. Sve je stvar opredeljenja i toga da li ćemo da investiramo u mlade, ili nećemo. Mislim da materijala ima. Naravno, igrači takođe treba da se potrude. Ko hoće da radi uspeće, to je prosto i jasno. Bilo bi dobro čak i to da se kao pravilo uvede da svaka ekipa u Superligi među 14 mora imati bar jednog juniora – zaključuje Nedžad Osmankač.