Da za vrhunski sport i velike snove nikada, ili skoro nikada, nije kasno, potvrđuje i priča proslavljenog odbojkaša Marka Podraščanina, rekordera po broju odigranih utakmica u seniorskom dresu Srbije. Odbojku je počeo da trenira sa 13 godina, sa 17 je postao prvotimac Vojvodine, a sa 20 osvojio prvu reprezentativnu medalju.
Odlučio je novosadski as i dobitnik Statue velikana OK Vojvodina, nakon učešća na Olimpijskim igrama u Parizu i 362 meča u nacionalnom sastavu, da se oprosti od reprezentacije. Sa posebnim emocijama i osmehom, pričao je Podraščanin u intervjuu za naš sajt, o karijeri, klupskim uspesima, reprezentaciji, ali se takođe osvrnuo i na perspektivu srpske odbojke.
– Nisam nešto posebno obraćao pažnju na broj mečeva, ali znam da sam ukupno odigrao 362 utakmice u reprezentaciji. Sećam se da sam rekord oborio prošle godine i tada sam u Ligi nacija na jednom meču dobio od ekipe dres sa brojem 332. Kako sam za sve ove godine preskočio samo jednu Ligu nacija, bilo je i neminovno da padne rekord velikog Andrije Gerića, koji pripada generaciji zbog koje sam i počeo da se bavim odbojkom.
Kada i kako u sportskoj karijeri dođe momenat za oproštaj od nacionalnog tima?
– Želim da više vremena provodim sa porodicom. U reprezentaciji sam skoro 20 godina. Uživao sam sve ove godine, to mi je bila zvezda vodilja i ostvarenje svih mojih snova. Uspeli smo, posle 12 godina, da se plasiramo na Olimpijske igre i time sam zatvorio moj reprezentativni ciklus. Ispunjavalo me je to, davao sam uvek celog sebe, bio sam srećan i to je suština svega.
Da možeš, da li bi nešto menjao u reprezentativnoj priči?
– Da se vratim na početak priče i dečačke snove. Maštao sam da jednog dana zaigram za reprezentaciju i to sam ostvario. Mnogo sam takmičenja odigrao, dva puta sam bio evropski prvak, tri puta sam bio deo olimpijskog turnira. Svaki sportista, kada ga pitate, ima neko izgubljeno finale i obično je to nešto što bi želeo da je bilo drugačije. Međutim, ja ne bih ništa menjao, sve je onako kako je trebalo da bude. Eto, deca su mi pre neki dan izbrojala 11 reprezentativnih medalja i to je nešto što će ostati za ceo život. Imao sam uspešnu i klupsku karijeru, ali reprezentacija je nešto posebno. Uspesima činimo ponosnim sve naše ljude, porodice i, činjenica je, umemo najlepše da proslavimo. Tri puta sam bio na čuvenom balkonu i to su uspomene i emocije koje ostaju zauvek.
Tvom ulasku u seniorsku reprezentaciju prethodili su nastupi i za juniorski nacionalni tim?
– Na preporuku nekadašnjeg sportskog direktora Vojvodine Nikole Marića priključio sam se toj ekipi. Iako sam tada bio još kadet on je predložio tadašnjem selektoru Milanu Žarkoviću da me proba. Međutim, dobro sam se pokazao i igrao sam na Svetskom prvenstvu u Indiji, gde sam bio u vrhu liste blokera. Kasnije sam bio i u mojoj generaciji sa juniorima.
Selektoru seniorskog tima Ljubomiru Travici zapao si za oko 2006. godine, koji te je pozvao da treniraš sa ekipom.
– Miloš Nikić i ja nismo bili među tada onima koji su bili prijavljeni sa Svetsku ligu, ali smo dobro trenirali i nametnuli se. U međuvremenu je Travica otišao, nasledio ga je Kolaković i on nas je iste godine ponovo pozvao, pa smo se izborili i da budemo deo tima za Svetsko prvenstvo. I to je bio moj debi.
Imaš li u bogatoj kolekciji medalju koja ti je možda draža od ostalih?
– Uvek su ispred ostalih zlatne medalje, a meni je najdraža titula na Evropskom prvenstvu 2011. Tada smo u Beču igrali pred 12000 Srba. U polufinalu smo pobedili favorizovanu Rusiju, a onda u finalu Italiju. I sve vreme smo imali osećaj da ne možemo da izgubimo.
Da se vratimo na tvoj početak u ovom sportu. Šta je uticalo na tvoju odluku da u trinaestoj godini počneš da treniraš odbojku?
– Sve je to zbog generacije iz Sidneja i olimpijskog zlata. Bili su moji idoli. Tako sam u jesen 2000. godine počeo da treniram u školi odbojke na Spensu, koju je tada vodio pokojni Predrag Maoduš, čuven po radu sa mladima. Mislim da nema pravila kada su godine u pitanju, bitno je samo to da si posvećen, odlučan i da si se i pre toga bavio nekim sportom. Ja sam u sportu skoro ceo život, pre odbojke sam trenirao košarku, fudbal i karate šest godina. Imao sam potporu. I što je danas retko, ja sam se svaki dan igrao loptom, bio napolju, trčao… Moram priznati da je sve nekako brzo išlo.
– Prvu registraciju za Vojvodinu imao sam 2001, bio sam kadetski i juniorski prvak, a 2004. sam licenciran za prvi tim. Zakačio sam i generaciju Boškana, Mijića, Meštera, Đurića, Kozića. Uzeo sam s njima dva kupa. Onda su oni otišli, a ostali smo mi mlađi. I danas mi je u klupskoj odbojci najdraža titula sa Vojvodinom u sezoni 2006/07. To je bilo i prvo Prvenstvo Srbije posle odvajanja. Voša pre toga nije devet godina osvojila titulu, a mi smo tada uzeli duplu krunu. Imao sam važnu ulogu u timu, atmosfera je bila sjajna i sa većinom sam i danas u kontaktu.
I inostrana karijera se prilično brzo razvijala. Otišao si u Lube, odnosno najpre na pozajmicu u Koreljano, ali su te brzo vratili. Nosio si i dres Peruđe i na kraju Trentina. Osim četiri titule prvaka Italije, uknjižio si i evropske uspehe. Da li si verovao da će posle nekoliko izgubljenih finala konačno doći i taj najvažniji, trofej Lige šampiona?
– Ubeđen sam da sve u životu dođe na svoje, ako si predan, uporan i posvećen. To je bila poslednja utakmica svih liga u Evropi, ujedno moj oproštaj od Trentina, ali i rođendan moje ćerke baš tog dana. Osećao sam da je došao trenutak da podignem i taj pehar.
Još neko vreme igraćeš u klupskim takmičenjima. Gde vidiš sebe posle odbojke?
– I posle odbojke – odbojka, ali ne u trenerskim vodama. Možda bih, da me je neko pitao pre nekoliko godina, rekao upravo to da želim biti trener. Ali, ne i danas. Za to treba biti posvećen 24 sata, menjati mesto stanovanja, ponovo biti često udaljen od porodice. Voleo bih da ostanem generalno u sportu, da budem precizniji u odbojci, ali vidim sebe recimo u klupskoj organizaciji, menadžmentu.
Koliko imaš vremena da pratiš srpsku klupsku odbojku i mlade igrače? Imamo li perspektivu?
– Ono što ja uvek govorim svima, a naročito mlađima, jeste to da treba da budu više posvećeni, kao što smo mi bili. S obzirom na to da oni imaju više mogućnosti nego što smo mi imali, da im odbojka nije jedini izlaz i sve na svetu, kao što je nama bila, moraju mnogo više da rade ako žele da dostignu neki nivo. Mislim da je muška odbojka u problemu. Ne bih, naravno, predložio mladima da idu sa 20 godina napolje kao što sam ja. Nikada ne znaš gde ćeš završiti i kako će se to odraziti, meni se jednostavno tada sve poklopilo i sve je išlo u idealnom smeru. Kada nas nekoliko starijih ode u reprezentaciju, doći će talentovani momci. Ima ih, ali malo. Konkurencija je mala i naša liga nije na nivou na kojem bi trebalo da bude u odnosu na ostale lige sveta. Mislim da treba da se više radi sa decom i da ona budu posvećenija sportu – zaključuje Marko Podraščanin.
