Ume­sto da u go­di­ni ju­bi­le­ja sa­ču­va­ju sjaj­nu eki­pu i istin­ske sport­ske he­ro­je po­ša­lju u još jed­nu zna­čaj­nu evrop­sku bit­ku, klup­ski pre­ga­o­ci na­šli su se na ve­li­kim mu­ka­ma. U sezoni 1996/97. oti­šli su Ba­tez, Đor­đe Đu­rić, Ća­to i Ko­zić, Gru­je­sku je po­slat na ka­lje­nje u Fu­tog, dok je Ma­rić za­vr­šio ka­ri­je­ru. Oni ko­ji su bi­li na ka­lje­nu, vra­ti­li su se u No­vi Sad – Bra­ni­slav Đu­rić, Mla­de­no­vić, To­ja­gić i Sve­to­za­re­vić, a an­ga­žo­va­ni su i, do ta­da ne­po­zna­ti ši­roj jav­no­sti, mla­di per­spek­tiv­ni igra­či Ra­do­vić i Bun­ford.

U ta­kvom spek­tru do­ga­đa­ja mno­gi su vi­de­li lju­lja­nje di­va iz bač­ke rav­ni­ce. Mno­gi – ali ne i oni ko­ji su pred­sta­vlja­li Vo­šu u bi­lo ko­jem nje­nom seg­men­tu. Svi su hra­bro kre­nu­li u no­ve iza­zo­ve, ru­ko­vo­di­o­ci su po­če­li da pri­pre­ma­ju ve­li­ku pro­sla­vu 50 go­di­na po­sto­ja­nja klu­ba, a struč­ni štab i pod­mla­đe­na eki­pa mar­lji­vo su se pri­pre­ma­li za no­vu se­zo­nu, no­se­ći šam­pi­on­sko bre­me.

Na­kon uspe­šno pre­sko­če­nog po­lu­fi­nal­nog tur­ni­ra Ku­pa, Voj­vo­di­na NIS RNS kon­ku­ri­sa­la je za do­ma­ćin­stvo za­vr­šni­ce, ta­ko da je ve­li­ka sa­la SPC „Voj­vo­di­na“ ne­str­plji­vo če­ka­la no­vu sport­sku pri­red­bu. Po­tvr­di­la je po ko zna ko­ji put Voj­vo­di­na NIS RNS ne sa­mo iz­u­zet­nu spo­sob­nost za or­ga­ni­zo­va­nje naj­ve­ćih i naj­lep­ših pri­red­bi, ne­go i kva­li­tet na te­re­nu. Oko 5.000 ver­nih na­vi­ja­ča pru­ža­li su po­dr­šku no­vim ju­na­ci­ma. U po­lu­fi­na­lu je pao ve­li­ki i fa­vo­ri­zo­va­ni ri­val Cr­ve­na zve­zda, ko­ja je do ta­da je­di­na na­ne­la po­raz No­vo­sa­đa­ni­ma u pr­ven­stvu, a u bor­bi za pe­har sa­vla­dan je Par­ti­zan. Cr­no-be­li su po­ve­li, ali je tre­ner Mi­lo­rad Ki­jac us­peo da pro­na­đe do­bit­nu po­sta­vu do­ka­zav­ši još jed­nom da je Voj­vo­di­na ko­lek­tiv i da ima ši­rok spek­tar igra­ča. Sa klu­pe su usko­či­li u igru Đu­rić, To­ja­gić i Mla­de­no­vić, a de­fi­ni­ti­van ju­nak utak­mi­ce bio je tah­ni­čar Bra­ni­slav Đu­rić. Ostva­ren je i svo­je­vr­stan re­kord, jer su cr­ve­no-be­li tre­ći put uza­stop­no osvo­ji­li pe­har Ku­pa Ju­go­sla­vi­je.

U pr­ven­stvu je po za­vr­šet­ku ve­li­ke li­ge Voj­vo­di­na NIS RNS ima­la ve­li­ku bo­dov­nu pred­nost u od­no­su na pr­vog pra­ti­o­ca i naj­ve­ćeg kon­ku­ren­ta, Cr­ve­nu zve­zdu. Be­o­grad­ski cr­ve­no-be­li us­pe­li su da u sa­mom fi­ni­šu mi­ni-li­ge na­ne­su bo­lan po­raz No­vo­sa­đa­ni­ma i ve­o­ma se oso­ko­li­li uoči ras­ple­ta se­zo­ne. Usle­di­lo je do ta­da naj­ne­i­zve­sni­je i naj­te­že me­đu­sob­no fi­na­le dva cr­ve­no-be­la ti­ma. Star­to­va­la je Voj­vo­di­na NIS RNS ube­dlji­vom po­be­dom, pra­će­nom si­mul­tan­kom An­dri­je Ge­ri­ća, da bi Zve­zda uz­vra­ti­la i tr­ku vra­ti­la na po­če­tak. Po­sle dve dra­me, tre­će i če­tvr­te utak­mi­ce u de­set se­to­va, sti­glo se do maj­sto­ri­ce. Na pret­hod­na dva me­ča u ve­li­koj dvo­ra­ni Spen­sa, još uvek di­va iz bač­ke rav­ni­ce, bo­dri­lo je po pet i šest hi­lja­da lju­di, a u po­sled­njem su­sre­tu, u pra­voj od­boj­ka­škoj le­po­ti­ci Voj­vo­di­na je do ube­dlji­ve po­be­de, a  ti­me i do osme ukup­no, a še­ste uza­stop­ne ti­tu­le, sti­gla na kri­li­ma 9.000 ver­nih na­vi­ja­ča.

Ima­ju­ći u vi­du iz­me­njen sa­stav, i na me­đu­na­rod­nom pla­nu ostva­ren je do­bar re­zul­tat. Tre­će me­sto pret­hod­ne se­zo­ne omo­gu­ći­lo je No­vo­sa­đa­ni­ma da pre­sko­če kva­li­fi­ka­ci­je, ta­ko da su tak­mi­če­nje u Li­gi šam­pi­o­na po­če­li utak­mi­ca­ma u gru­pi. Cilj je bio za­u­zi­ma­nje do če­tvr­tog me­sta u gru­pi, sa­mim tim i pla­sman me­đu osam naj­bo­ljih u Evro­pi.

Na če­ti­ri go­sto­va­nja za­be­le­že­no je isto to­li­ko po­ra­za, a je­di­ni neo­če­ki­va­ni bio je od slo­ve­nač­kog Sa­lo­ni­ta. Pre­o­sta­la tri bi­la su od, u tim mo­men­ti­ma ne­sum­nji­vo kva­li­tet­ni­jeg Pa­na­ti­na­i­ko­sa, No­li­ka i pr­va­ka Evro­pe Daj­to­ne. No, na svom te­re­nu, u is­pu­nje­noj Spen­so­voj le­po­ti­ci Voj­vo­di­na je ostva­ri­la sve tri po­be­de. Po­klo­ni­ci od­boj­ke po­no­vo su gle­da­li ve­li­ke pred­sta­ve, ko­je su de­fi­ni­tiv­no sport­skom ži­vo­tu No­vog Sa­da da­le po­se­ban pe­čat i šarm. Cilj je ostva­ren, Voj­vo­di­na je za­u­ze­la če­tvr­to me­sto u gru­pi, či­me je mla­di no­vo­sad­ski tim po­tvr­dio da i da­lje ima kva­li­tet za me­đu­na­rod­nu sce­nu. Uspeh je ka­sni­je ulep­šao i tri­jumf ka­de­ta na Pr­ven­stvu Ju­go­sla­vi­je, kao i omla­din­ske se­lek­ci­je pod na­zi­vom No­vi Sad, na tra­di­ci­o­nal­nom „Maj­skom tur­ni­ru grad­skih eki­pa“.

Us­pe­si na svim po­lji­ma

Se­zo­nu je, ta­ko­đe, obe­le­ži­la i pro­sla­va 50 go­di­na po­sto­ja­nja klu­ba. Upri­li­če­ne su sve­ča­na Skup­šti­na, iz­lo­žba i aka­de­mi­ja, a po­vo­dom ju­bi­le­ja eki­pu, stru­ku i ru­ko­vod­stvo pri­mio je i pred­sed­nik SR Ju­go­sla­vi­je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić. Po­tvr­da do­brog ra­da sti­gla je i ime­no­va­njem Mi­ro­sla­va Vi­slav­skog za no­vog pred­sed­ni­ka Od­boj­ka­škog sa­ve­za Sr­bi­je. I na re­pre­zen­ta­tiv­nom pla­nu igra­či su po­no­sno pred­sta­vlja­li No­vi Sad i klub. U le­to 1996. oči jav­no­sti bi­le su upr­te u Olim­pij­ske igre u Atlan­ti, na ko­ji­ma su se isto­rij­skom, bron­za­nom me­da­ljom oki­ti­li i Me­šter, Ge­rić, Đu­rić i Ba­tez, kao i biv­ši igra­či Ko­vač, Pe­tro­vić i bra­ća Gr­bić.


U sezoni 1997/98. ponovo je Vojvodina menjala tim, jer su re­do­ve No­vo­sa­đa­na na­pu­sti­li su Me­šter, Ri­stić, Sve­to­za­re­vić i Mi­la­di­no­vić, ko­ji su ka­ri­je­ru na­sta­vi­li u ino­stran­stvu. U ci­lju po­pu­nja­va­nja se­lek­ci­je čel­ni­ci su an­ga­žo­va­li is­ku­snog blo­ke­ra Vu­šu­ro­vi­ća, za­tim Mar­ko­vi­ća, Ško­ri­ća, te po­vrat­ni­ke, le­gen­dar­nog Žar­ka Pe­tro­vi­ća i Ko­pa­nju. De­fi­ni­tiv­no eki­pa je po­no­vo bi­la no­va, ali su am­bi­ci­je osta­le sta­re.

Ci­lje­vi na tri fron­ta ni­su se mno­go raz­li­ko­va­li od mi­nu­lih go­di­na: od­bra­na šam­pi­on­ske ti­tu­le, osva­ja­nje Ku­pa Ju­go­sla­vi­je i pla­sman do če­tvr­tog me­sta u gru­pi u okvi­ru Ku­pa evrop­skih šam­pi­o­na. Na­kon sa­mo dva ko­la do­ma­će li­ge usle­dio je po­lu­fi­nal­ni tur­nir na­ci­o­nal­nog ku­pa, gde je Voj­vo­di­na oče­ki­va­no sa po 3:0 sa­vla­da­la Rib­ni­cu, Bu­duć­nost i Fu­tog. Fi­nal­ni tur­nir odr­žan je u Be­o­gra­du, na nje­mu je ko­nač­no za­i­grao i po­vrat­nik Pe­tro­vić, ali de­fi­ni­tiv­no do tog mo­men­ta iza­bra­ni­ci tre­ne­ra Mi­lo­ra­da Kij­ca ni­su us­pe­li da stig­nu do po­treb­nog ni­voa for­me, kao ni do po­volj­nog zdrav­stve­nog bil­te­na. Kao po­sle­di­ca to­ga sti­gao je i ube­dljiv po­raz od Cr­ve­ne zve­zde, sa­mim tim i osta­ja­nje bez pe­ha­ra. Isti ri­val na­neo je Vo­ši i je­di­ni po­raz u ve­li­koj li­gi do­ma­ćeg šam­pi­o­na­ta, te se u mi­ni li­gu ušlo sa dru­ge po­zi­ci­je. No, tu je no­vo­sad­ski tim us­peo sve da na­do­me­sti, dva pu­ta do­bio Zve­zdu i Bu­duć­nost, jed­nom Rib­ni­cu, a za­be­le­žio sa­mo je­dan po­raz u Kra­lje­vu, ko­ji i ni­je imao zna­čaj, jer je već bi­la obez­be­đe­na pr­va po­zi­ci­ja uoči plej-ofa. Po­seb­no je bio za­pa­žen meč sa Zve­zdom u No­vom Sa­du pred 6.000 gle­da­la­ca (Voj­vo­di­na sla­vi­la ube­dlji­vo), ko­ji je pro­gla­šen za der­bi go­di­ne i bez sum­nje je na­ja­vio da će se sa­svim si­gur­no ove dve eki­pe bo­ri­ti za ti­tu­lu.

U po­lu­fi­na­lu je pre­sko­čen Mla­di rad­nik, da bi u od­lu­ču­ju­ćim bor­ba­ma u če­ti­ri  ko­ra­ka Voj­vo­di­na sa­vla­da­la i ve­o­ma do­bru eki­pu Cr­ve­ne zve­zde. U če­tvr­toj utak­mi­ci na Ba­nji­ci do­ma­ćin je bio uspe­šni­ji na star­tu, ali su iz­me­ne tre­ne­ra Kij­ca uro­di­le plo­dom, či­me je još jed­nom po­tvr­đen kva­li­tet i ko­lek­tiv­ni duh Voj­vo­di­ne. Sla­vi­li su No­vo­sa­đa­ni 3:1 i od­bra­ni­li ti­tu­lu.

– Me­ni je taj tro­fej i da­nas po­se­ban. Ina­če mi je ta se­zo­na bi­la spe­ci­fič­na, jer sam u jed­nom mo­men­tu igrao i ko­rek­to­ra. Za­to je ti­tu­la bi­la još dra­ža – se­ća se An­dri­ja Ge­rić.

Za raz­li­ku od do­ma­će sce­ne, na me­đu­na­rod­noj ni­je ostva­ren že­lje­ni pla­sman, ma­da je re­zul­tat­ski Voj­vo­di­na bo­lje pro­šla ne­go pret­hod­ne se­zo­ne. Ostva­re­ne su tri po­be­de nad Ari­som, Ba­je­rom i Ra­i­si­om i če­ti­ri po­ra­za. U pr­vom ko­lu No­vo­sa­đa­ni su pro­pu­sti­li tri meč lop­te i na kra­ju ne­sreć­no iz­gu­bi­li od tur­skog Ne­ta­ša. Po­be­da na Ari­som vra­ti­la je na­du, ali de­set­ko­va­na zbog bo­le­sti i po­vre­da Voj­vo­di­na ni­je mo­gla do va­žne po­be­de u Polj­skoj. Taj po­raz i još je­dan ne­sre­ćan od Uni­ka­he uda­lji­li su cr­ve­no-be­le od faj­nal-fo­ra. U me­đu­vre­me­nu čel­ni­ci Evrop­ske kon­fe­de­ra­ci­je uka­za­li su čast Voj­vo­di­ni do­de­liv­ši joj or­ga­ni­za­ci­ju za­vr­šni­ce Li­ge šam­pi­o­na. Ta­ko je ka­sni­je u No­vom Sa­du pri­re­đen pra­vi spek­takl, a da uti­sak bu­de kom­ple­tan ne­do­sta­ja­la je sa­mo do­ma­ća eki­pa.

Me­đu­tim, to što ni­je bi­la u dru­štvu naj­bo­lje če­tvor­ke Voj­vo­di­nu ni­je ome­lo da po­ka­že i svo­ju or­ga­ni­za­ci­o­nu ve­li­či­nu. U Spen­su je ugo­sti­la je Mo­de­nu, Uni­ka­hu, Pa­riz i Mla­dost. Tri­jum­fo­va­la je Mo­de­na, ina­če grad po­bra­tim No­vog Sa­da, a naj­vi­še oce­ne sti­gle su i od CEV-a.

Evrop­sko sre­bro

U je­sen 1997. na Evrop­skom pr­ven­stvu u Ho­lan­di­ji naš na­ci­o­nal­ni tim na­sta­vio je da ide sta­za­ma uspe­ha. Ka vr­hu. Na pu­tu do po­bed­nič­kog po­sto­lja po­be­dio mno­ge ja­ke se­lek­ci­je. Iako je u fi­na­lu Ju­go­sla­vi­ja po­ra­že­na od do­ma­ći­na, to ni­je uma­nji­lo ogro­man zna­čaj osva­ja­nje sre­br­ne me­da­lje. Oko vra­ta su je no­si­li i pr­vo­tim­ci Voj­vo­di­ne Bo­škan, Ge­rić i Vu­šu­ro­vić.

Podelite na društvenim mrežama
Share This