Umesto da u godini jubileja sačuvaju sjajnu ekipu i istinske sportske heroje pošalju u još jednu značajnu evropsku bitku, klupski pregaoci našli su se na velikim mukama. U sezoni 1996/97. otišli su Batez, Đorđe Đurić, Ćato i Kozić, Grujesku je poslat na kaljenje u Futog, dok je Marić završio karijeru. Oni koji su bili na kaljenu, vratili su se u Novi Sad – Branislav Đurić, Mladenović, Tojagić i Svetozarević, a angažovani su i, do tada nepoznati široj javnosti, mladi perspektivni igrači Radović i Bunford.
U takvom spektru događaja mnogi su videli ljuljanje diva iz bačke ravnice. Mnogi – ali ne i oni koji su predstavljali Vošu u bilo kojem njenom segmentu. Svi su hrabro krenuli u nove izazove, rukovodioci su počeli da pripremaju veliku proslavu 50 godina postojanja kluba, a stručni štab i podmlađena ekipa marljivo su se pripremali za novu sezonu, noseći šampionsko breme.
Nakon uspešno preskočenog polufinalnog turnira Kupa, Vojvodina NIS RNS konkurisala je za domaćinstvo završnice, tako da je velika sala SPC „Vojvodina“ nestrpljivo čekala novu sportsku priredbu. Potvrdila je po ko zna koji put Vojvodina NIS RNS ne samo izuzetnu sposobnost za organizovanje najvećih i najlepših priredbi, nego i kvalitet na terenu. Oko 5.000 vernih navijača pružali su podršku novim junacima. U polufinalu je pao veliki i favorizovani rival Crvena zvezda, koja je do tada jedina nanela poraz Novosađanima u prvenstvu, a u borbi za pehar savladan je Partizan. Crno-beli su poveli, ali je trener Milorad Kijac uspeo da pronađe dobitnu postavu dokazavši još jednom da je Vojvodina kolektiv i da ima širok spektar igrača. Sa klupe su uskočili u igru Đurić, Tojagić i Mladenović, a definitivan junak utakmice bio je tahničar Branislav Đurić. Ostvaren je i svojevrstan rekord, jer su crveno-beli treći put uzastopno osvojili pehar Kupa Jugoslavije.
U prvenstvu je po završetku velike lige Vojvodina NIS RNS imala veliku bodovnu prednost u odnosu na prvog pratioca i najvećeg konkurenta, Crvenu zvezdu. Beogradski crveno-beli uspeli su da u samom finišu mini-lige nanesu bolan poraz Novosađanima i veoma se osokolili uoči raspleta sezone. Usledilo je do tada najneizvesnije i najteže međusobno finale dva crveno-bela tima. Startovala je Vojvodina NIS RNS ubedljivom pobedom, praćenom simultankom Andrije Gerića, da bi Zvezda uzvratila i trku vratila na početak. Posle dve drame, treće i četvrte utakmice u deset setova, stiglo se do majstorice. Na prethodna dva meča u velikoj dvorani Spensa, još uvek diva iz bačke ravnice, bodrilo je po pet i šest hiljada ljudi, a u poslednjem susretu, u pravoj odbojkaškoj lepotici Vojvodina je do ubedljive pobede, a time i do osme ukupno, a šeste uzastopne titule, stigla na krilima 9.000 vernih navijača.
Imajući u vidu izmenjen sastav, i na međunarodnom planu ostvaren je dobar rezultat. Treće mesto prethodne sezone omogućilo je Novosađanima da preskoče kvalifikacije, tako da su takmičenje u Ligi šampiona počeli utakmicama u grupi. Cilj je bio zauzimanje do četvrtog mesta u grupi, samim tim i plasman među osam najboljih u Evropi.
Na četiri gostovanja zabeleženo je isto toliko poraza, a jedini neočekivani bio je od slovenačkog Salonita. Preostala tri bila su od, u tim momentima nesumnjivo kvalitetnijeg Panatinaikosa, Nolika i prvaka Evrope Dajtone. No, na svom terenu, u ispunjenoj Spensovoj lepotici Vojvodina je ostvarila sve tri pobede. Poklonici odbojke ponovo su gledali velike predstave, koje su definitivno sportskom životu Novog Sada dale poseban pečat i šarm. Cilj je ostvaren, Vojvodina je zauzela četvrto mesto u grupi, čime je mladi novosadski tim potvrdio da i dalje ima kvalitet za međunarodnu scenu. Uspeh je kasnije ulepšao i trijumf kadeta na Prvenstvu Jugoslavije, kao i omladinske selekcije pod nazivom Novi Sad, na tradicionalnom „Majskom turniru gradskih ekipa“.
Uspesi na svim poljima
Sezonu je, takođe, obeležila i proslava 50 godina postojanja kluba. Upriličene su svečana Skupština, izložba i akademija, a povodom jubileja ekipu, struku i rukovodstvo primio je i predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević. Potvrda dobrog rada stigla je i imenovanjem Miroslava Vislavskog za novog predsednika Odbojkaškog saveza Srbije. I na reprezentativnom planu igrači su ponosno predstavljali Novi Sad i klub. U leto 1996. oči javnosti bile su uprte u Olimpijske igre u Atlanti, na kojima su se istorijskom, bronzanom medaljom okitili i Mešter, Gerić, Đurić i Batez, kao i bivši igrači Kovač, Petrović i braća Grbić.
U sezoni 1997/98. ponovo je Vojvodina menjala tim, jer su redove Novosađana napustili su Mešter, Ristić, Svetozarević i Miladinović, koji su karijeru nastavili u inostranstvu. U cilju popunjavanja selekcije čelnici su angažovali iskusnog blokera Vušurovića, zatim Markovića, Škorića, te povratnike, legendarnog Žarka Petrovića i Kopanju. Definitivno ekipa je ponovo bila nova, ali su ambicije ostale stare.
Ciljevi na tri fronta nisu se mnogo razlikovali od minulih godina: odbrana šampionske titule, osvajanje Kupa Jugoslavije i plasman do četvrtog mesta u grupi u okviru Kupa evropskih šampiona. Nakon samo dva kola domaće lige usledio je polufinalni turnir nacionalnog kupa, gde je Vojvodina očekivano sa po 3:0 savladala Ribnicu, Budućnost i Futog. Finalni turnir održan je u Beogradu, na njemu je konačno zaigrao i povratnik Petrović, ali definitivno do tog momenta izabranici trenera Milorada Kijca nisu uspeli da stignu do potrebnog nivoa forme, kao ni do povoljnog zdravstvenog biltena. Kao posledica toga stigao je i ubedljiv poraz od Crvene zvezde, samim tim i ostajanje bez pehara. Isti rival naneo je Voši i jedini poraz u velikoj ligi domaćeg šampionata, te se u mini ligu ušlo sa druge pozicije. No, tu je novosadski tim uspeo sve da nadomesti, dva puta dobio Zvezdu i Budućnost, jednom Ribnicu, a zabeležio samo jedan poraz u Kraljevu, koji i nije imao značaj, jer je već bila obezbeđena prva pozicija uoči plej-ofa. Posebno je bio zapažen meč sa Zvezdom u Novom Sadu pred 6.000 gledalaca (Vojvodina slavila ubedljivo), koji je proglašen za derbi godine i bez sumnje je najavio da će se sasvim sigurno ove dve ekipe boriti za titulu.
U polufinalu je preskočen Mladi radnik, da bi u odlučujućim borbama u četiri koraka Vojvodina savladala i veoma dobru ekipu Crvene zvezde. U četvrtoj utakmici na Banjici domaćin je bio uspešniji na startu, ali su izmene trenera Kijca urodile plodom, čime je još jednom potvrđen kvalitet i kolektivni duh Vojvodine. Slavili su Novosađani 3:1 i odbranili titulu.
– Meni je taj trofej i danas poseban. Inače mi je ta sezona bila specifična, jer sam u jednom momentu igrao i korektora. Zato je titula bila još draža – seća se Andrija Gerić.
Za razliku od domaće scene, na međunarodnoj nije ostvaren željeni plasman, mada je rezultatski Vojvodina bolje prošla nego prethodne sezone. Ostvarene su tri pobede nad Arisom, Bajerom i Raisiom i četiri poraza. U prvom kolu Novosađani su propustili tri meč lopte i na kraju nesrećno izgubili od turskog Netaša. Pobeda na Arisom vratila je nadu, ali desetkovana zbog bolesti i povreda Vojvodina nije mogla do važne pobede u Poljskoj. Taj poraz i još jedan nesrećan od Unikahe udaljili su crveno-bele od fajnal-fora. U međuvremenu čelnici Evropske konfederacije ukazali su čast Vojvodini dodelivši joj organizaciju završnice Lige šampiona. Tako je kasnije u Novom Sadu priređen pravi spektakl, a da utisak bude kompletan nedostajala je samo domaća ekipa.
Međutim, to što nije bila u društvu najbolje četvorke Vojvodinu nije omelo da pokaže i svoju organizacionu veličinu. U Spensu je ugostila je Modenu, Unikahu, Pariz i Mladost. Trijumfovala je Modena, inače grad pobratim Novog Sada, a najviše ocene stigle su i od CEV-a.
Evropsko srebro
U jesen 1997. na Evropskom prvenstvu u Holandiji naš nacionalni tim nastavio je da ide stazama uspeha. Ka vrhu. Na putu do pobedničkog postolja pobedio mnoge jake selekcije. Iako je u finalu Jugoslavija poražena od domaćina, to nije umanjilo ogroman značaj osvajanje srebrne medalje. Oko vrata su je nosili i prvotimci Vojvodine Boškan, Gerić i Vušurović.