Sezona 1998/99. bila je po mnogo čemu specifična, posebno u drugom delu. Početkom ’99. godine stupila su na snagu nova pravila, prema kojima je završetak svake akcije rezultirao poenom, pa je svim ekipama trebalo dosta vremena da se priviknu na promene. Takođe, ono što nije imalo veze sa sportom, a bitno je uticalo, jeste NATO agresija, koja je ne samo prekinula sezonu, nego i najavila teška finansijska vremena za Vojvodinu, zbog slabljenja generalnog sponzora NIS-a.
Novi igrači u odnosu na prethodnu sezonu bili su Gavrančić, Ristić i Radović, dok su redove Vojvodine napustili Branislav Đurić, Vušurović i Grujesku. U realizaciju postavljenih ciljeva Novosađani su krenuli veoma ubedljivim igrama na polufinalnom turniru Kupa Jugoslavije. I prvenstvo je počelo odlično, derbijem na Banjici, u kojem je Vojvodina savladala Crvenu zvezdu 3:1. U Kupu evropskih šampiona lako su crveno-beli prošli kvalifikacije, savladavši dva puta mađarsku Gabonu.
Nakon toga usledio je finalni turnir Kupa Jugoslavije u Novom Sadu. Vojvodina je bila potpuno dominatna, u dva dana savladala je Budvansku rivijeru i Crvenu zvezdu, te pred 5.000 vernih navijača proslavila osvajanje pehara. Za najboljeg igrača turnira proglašen je Slobodan Boškan, prvi tehničar bio je Petković, primač Škorić, bloker Petrović, a smečer Gerić.
Novi igrači u odnosu na prethodnu sezonu bili su Gavrančić, Ristić i Radović, dok su redove Vojvodine napustili Branislav Đurić, Vušurović i Grujesku. U realizaciju postavljenih ciljeva Novosađani su krenuli veoma ubedljivim igrama na polufinalnom turniru Kupa Jugoslavije. I prvenstvo je počelo odlično, derbijem na Banjici, u kojem je Vojvodina savladala Crvenu zvezdu 3:1. U Kupu evropskih šampiona lako su crveno-beli prošli kvalifikacije, savladavši dva puta mađarsku Gabonu. Nakon toga usledio je finalni turnir Kupa Jugoslavije u Novom Sadu. Vojvodina je bila potpuno dominatna, u dva dana savladala je Budvansku rivijeru i Crvenu zvezdu, te pred 5.000 vernih navijača proslavila osvajanje pehara. Za najboljeg igrača turnira proglašen je Slobodan Boškan, prvi tehničar bio je Petković, primač Škorić, bloker Petrović, a smečer Gerić.
Iako su Novosađani silno želeli da kvalitet potvrde i u Evropi, ipak nisu postigli očekivane rezultate. Žrebom je za rivale u grupi Vojvodina dobila prvake Španije, Slovačke, Rusije, Češke, Italije, Turske i Hrvatske, a domaćin je bila u četiri utakmice. Početak je obeležila sjajna pobeda na Unikahom, ali je zatim usledio tragičan poraz u Bratislavi posle pet setova i prokockane dve meč lopte.
S opterećenjem se ušlo u meč trećeg kola protiv jednog od favorita grupe Belogorja. U dramatičnoj utakmici slavili su Rusi, što je praktično sasvim udaljilo Novosađane od željenog plasmana. Najveće razočarenje bio je maksimalan poraz u Novom Sadu od turskog Netaša, nakon čega se više nije moglo ni do četvrtog mesta u grupi, koje bi u narednoj sezoni omogućilo direktan plasman u Ligu šampiona (bez kvalifikacija). Pokazalo se da novosadska ekipa jednostavno nije imala igrača odluke, koji je i te kako bio potreban u tako jakom takmičenju.
U prvenstvu je Vojvodina postizala impresivne rezultate. Veliku ligu završila je bez poraza sa samo devet izgubljenih setova. U mini ligi odigrane su samo tri utakmice, nakon čega je takmičenje prekinuto zbog NATO agresije, a Predsedništvo OSJ proglasilo je Vojvodinu prvakom na osnovu dotadašnjih rezultata.
Leto 1999. bilo je jedno od najtežih u životu Odbojkaškog kluba Vojvodina. Odnelo je gotovo sve, a ostavilo jedino hrabrost, volju i ogromnu šampionsku želju. Iako su naftna postrojenja bila teško razorena, NIS je ostao generalni sponzor Novosađana, ali je svima bilo jasno da će finansijska podrška (iz objektivnih razloga) biti daleko manja. U takvoj situaciji bilo je nerealno zadržati sada već proslavljene igrače, koji su dobili primamljive ponude u inostranstvu. Otišli su Boškan, Gerić, Petrović, Škorić, Ristić, Mladenović, kao i trener Kijac. I kao da to nije bilo dovoljno – desila je velika tragedija. Sjajan momak, još sjajniji igrač Dušan Tojagić poginuo je u saobraćajnoj nesreći.
Moralo se sve iznova. Klupski pregaoci pokrenuli su najbliskije okruženje kako bi Vojvodinu održali na nogama. Stručnjaci su osluškivali ponudu na tržištu i uspeli da sklope tim od onih nešto iskusnijih, zatim od onih mlađih koji su šansu u prvoj postavi jedva čekali i onih najmlađih, koji su tek pokazali talenat. Radoviću, Bunfordu, Gavrančiću i Petkoviću pridodati su Mijić, Ćato, Kopanja, Vladimir Mladenović, Milošević, Ivanković, braća Radić, te Marić, Simeunović, Galešev i Perić. Ova ekipa možda je i bila najbolja, ali je to tek trebalo da pokaže i da, uprkos onima koji su već videli potonuće Vojvodine, crveno-belom dresu sačuva epitet šampionski.
Ono što niko nije želeo, ali što nije bilo ni tako čudno za novonastale okolnosti i silne muke, jesu lošiji rezultati na početku sezone, na koje Vojvodina nije navikla. Prvi šok desio se na polufinalnom turniru nacionalnog Kupa na kojem su Novosađani sa dve pobede i jednim porazom (i to od Smedereva), zauzeli treće mesto, te ostali bez plasmana na finalni turnir. Bio je to najlošiji rezultat u kup takmičenju u poslednjoj deceniji. U kvalifikacijama za Ligu šampiona izabranici trenera Galeševa su dobro počeli, savladali su finski Pateri 3:0 u Novom Sadu, ali su revanšu izgubili istim rezultatom i zbog lošijeg poen količnika ispali iz daljeg takmičenja.
Ni igre u Prvoj A saveznoj ligi nise bile sjajne. U 11 kola Vojvodina je ostvarila sedam pobeda i četiri poraza. Usledio je derbi s Partizanom, koji je nosio i dodatnu težinu, jer bi eventualno osvojeni bodovi olakšali izlazak na evro-scenu u narednoj sezoni, a isto tako olakšali i put u nastavku prvenstva. Kao da rezultatske muke nisu bile dovoljne, nego se uz sve to još povredio i Kopanja. Takva situacija primorala je trenera Slobodan Galeševa na potez koji je, kako se kasnije ispostavilo, izmenio čitav tok sezone. Naime, strateg Novosađana doneo je mudru odluku da na prijem stavi Mijića, a na mesto libera Ivankovića.
Krenuo je i taj prelomni meč. Voša je izašla na teren pred 2000 navijača, koji su parolom „Drugi dolaze i odlaze, a mi smo uvek tu“ jasno stavili do znanja da će njihovom omiljenom timu pružati podršku i u najtežim trenucima. Crveno-beli su deklasirali ekipu Partizana, nakon toga izvojevana je i pobeda u Kraljevu, a Galešev je odlučio da novu kombinaciju Mijić – Ivanković ostavi kao takvu do kraja sezone. I pored toga što Vojvodina davno nije bila u težoj situaciji, među igračima nije bilo prevelikog razočarenja. Svi do jednog bili su optimisti i silno se namerili da krenu u naplatu dugova. Do kraja ligaškog dela takmičenja Ćato i drugovi nisu više izgubili nijednu utakmicu, pa ni onu poslednju sa Milicionarom, u kojoj je pobeda od 3:2 donela prvu poziciju na tabeli i veliku prednost u doigravanju za titulu. Ostali su moćni Novosađani i u plej-ofu, bacili na kolena najpre Borac, pa Budućnost, a onda u finalu završni udarac zadali i Milicionaru. I to samo u tri čina. Na utakmicu, koja je igrana u Beogradu išlo je čak devet autobusa s navijačima, kao i nekoliko desetina privatnih automobila. Devetu uzastopnu titulu Vojvodina je proslavila u trećem meču pred 8.000 navijača, u još jednoj sjajnoj šampionskoj atmosferi u Spensu. Pokazala je Voša na taj način da je velika i u nevolji, a i reči sportskog direktora Nikole Marića sa početka sezone sada su zvučale baš onako kako treba: „Ne mogu da kažem da imamo bolju, ali ni lošiju ekipu od ostalih. Ako budemo pravi u svom poslu možemo i do pravog rezultata“.
Svi Tojagini drugovi
Tradicionalni susret „Šampion protiv šampiona“ odigran je i 2000. godine. Međutim, ovoga puta, u čast tragično preminulog Dušana Tojagića, nosio je naziv „Svi Tojagini drugovi“. Aktuelnoj ekipi, u prelepom ambijentu pred oko 6.000 ljudi, suprostavio se tim, koji su pored ostalih činili i Nikola Grbić, Kovač, Batez, Mešter, Vušurević, Ristić…