Evropski uspeh za istoriju

Se­zo­nu 1995/96. de­fi­ni­tiv­no je obe­le­žio po­vra­tak na me­đu­na­rod­nu sce­nu. I to ka­kav – bri­ljan­tan. Uspeh za istoriju. Voj­vo­di­na NIS RNS osvo­ji­la je tre­će me­sto u Ku­pu evrop­skih šam­pi­o­na, na faj­nal-fo­ru u Bo­lo­nji, a 2. i 3. mart 1996. zlat­nim slo­vi­ma su osta­li upi­sa­ni ne sa­mo u isto­ri­ju Voj­vo­di­ne, ne­go i u istoriju na­še klup­ske od­boj­ke.

Uspe­šnoj se­zo­ni pret­ho­di­le su mno­go­broj­ne pro­me­ne. Još u ju­nu 1995. ne­po­što­va­nje ugo­vo­ra od stra­ne jed­nog bro­ja spon­zo­ra po­vu­klo je za so­bom ne­u­če­šće pred­stav­ni­ka spon­zo­ra u upra­vlja­nju i ži­vo­tu Voj­vo­di­ne. Me­đu­tim, to ni­je po­re­me­ti­lo pro­fe­si­o­nal­ce u klu­bu, ko­ji su mar­lji­vo ra­di­li na to­me da stvo­re op­ti­mal­ne ma­te­ri­jal­ne uslo­ve, ka­ko bi bi­le is­pra­će­ne na­ra­sle am­bi­ci­je pr­vog ti­ma.

No­vi bo­do­vi u su­sre­tu sa fin­skim Te­le­ko­mom bi­li su pre­kret­ni­ca ne sa­mo za eki­pu, ne­go i za pu­bli­ku, jer se već ta­da u Spen­su oku­pi­lo oko 4.000 lju­di. Ne­u­speh na go­sto­va­nju u Le­to­ni­ji ni­je uzrd­mao no­vo­sad­ski tim, ko­ji se na­kon to­ga s pu­no ela­na i vo­lje pri­pre­mao za, ka­ko će se i do da­nas is­po­sta­vi­ti, meč de­ce­ni­je. Oni ko­ji su ga gle­da­li još uvek ga se­ća­ju kao naj­bo­lje sport­ske pred­sta­ve. U No­vi Sad sti­gao je ak­tu­el­ni evrop­ski šam­pion, ita­li­jan­ski Si­sli. Voj­vo­di­na se na­me­ri­la na „van­ze­malj­ce“ – ta­da naj­bo­lje svet­ske igra­če Gar­di­ni­ja, To­fo­li­ja, Zver­ve­ra, Ber­nar­di­ja, Zor­zi­ja, Bi­ri­ban­ti­ja… Ča­rob­na pred­sta­va za­vr­še­na je po­be­dom Ita­li­ja­na, ali tek po­sle ve­li­ke bit­ke u pet se­to­va i pro­pu­šte­nih pri­li­ka do­ma­ći­na. Tok ka­sni­jih do­ga­đa­ja po­ka­zao je da Voj­vo­di­na ti­me ni­je ni­šta iz­gu­bi­la. Na­pro­tiv. De­set hi­lja­da gle­da­la­ca u ve­li­koj dvo­ra­ni SPC „Voj­vo­di­na“ po­tvr­di­li su da No­vi Sad ima no­ve ido­le, da su cr­ve­no-be­li po­sta­li svo­je­vr­sni ju­na­ci, po­nos i za­štit­ni znak voj­vo­đan­ske pre­sto­ni­ce. Bio je to po­če­tak no­vog po­gla­vlja, ne sa­mo re­zul­tat­ski ne­go i na po­lju imi­dža.

– Možda u tom momentu nismo bili svesni koliki je to uspeh. Mi­slim da ni­ko ni bli­zu ni­je raz­mi­šljao da će­mo bi­ti uče­sni­ci faj­nal-fo­ra, a po­seb­no da će­mo bi­ti tre­ći. Vra­ti­li smo se sa po­sled­njeg go­sto­va­nja, sti­gli na pla­to Spen­sa i tu smo sa­zna­li da smo obez­be­di­li pla­sman na za­vr­šni tur­nir, jer nam je osim na­še po­be­de na ru­ku išao još ne­ki re­zul­tat – ka­že Slo­bo­dan Bo­škan.

Na za­vr­šnom tur­ni­ru pr­vog da­na na pro­gra­mu je bio meč sa ne­mač­kim Da­ha­u­om. Sja­jan ne­mač­ki tim, sa­či­njen i od in­ter­na­ci­o­na­la­ca, pred­vo­dio je, i da­nas, ču­ve­ni struč­njak Ste­li­jan Mo­ku­le­sku.Vo­di­la je Voj­vo­di­na 2:0, a kod 2:1 u če­tvr­tom se­tu ima­la re­zul­tat 13:8. Ipak, po­be­dio je Da­hau, a či­ni se da su No­vo­sa­đa­ni pla­ti­li da­nak ne­is­ku­stvu.

– Za­i­sta ža­lim zbog te utak­mi­ce, ima­li smo ve­li­ku pred­nost, a ni­smo us­pe­li da je sa­ču­va­mo i da se pla­si­ra­mo u fi­na­le – ka­že Ge­rić.

No, po­raz ih ni­je de­mo­ra­li­sao, bi­li su is­traj­ni u na­me­ri da ve­li­čan­stven uspeh ne za­vr­še „sa­mo“ pla­smanom na faj­nal-for. Že­le­li su cr­ve­no-be­li me­da­lju, a u su­sre­tu za tre­će me­sto če­kao ih je, opet, Si­sli. Po­ve­li su Ita­li­ja­ni 1:0, ali je na­kon to­ga usle­dio pot­pu­ni re­vanš Voj­vo­di­ne, i za po­raz u No­vom Sa­du. Iza­bra­ni­ci tre­ne­ra Mi­lo­ra­da Kij­ca ni­su do­zvo­li­li ri­va­lu da do­đe ni do de­se­tog po­e­na u na­red­na tri se­ta, te se ta­ko po­pe­li na po­bed­nič­ko po­sto­lje. Ko­li­ko je Voj­vo­di­na po­bra­la sim­pa­ti­je pu­bli­ke po­tvr­di­lo je i skan­di­ra­nje na­vi­ja­ča Daj­to­ne, ko­ji su bi­li tu pri­pre­ma­ju­ći se za fi­na­le Daj­to­na-Da­hau. Buč­no su bo­dri­li iz­vi­ku­ju­ći: “No­vi Sad, No­vi Sad…“

– Te­ško je ta­da bi­lo igra­ti s jed­nim Si­sli­jem. Mo­žda su Tre­vi­ža­ni ma­lo i pa­li po­sle po­ra­za od Mo­de­ne. Ipak su sa­nja­li to fi­na­le. No, mi smo svo­je šan­se is­ko­ri­sti­li i to tre­ba po­što­va­ti. Ste­kli smo do­volj­no sa­mo­po­u­zda­nja i to nam je po­mo­glo – ka­že Slo­bo­dan Bo­škan, a pri­dru­žu­je mu se i Đu­la Me­šter: – Mo­žda zbog ne­is­ku­stva ni­smo do­šli do fi­na­la, ali to je sport, ne mo­že sve da se ura­di. Ipak, re­zul­tat ko­ji smo po­sti­gli bio je istorijski uspeh i ostao je u se­ća­nji­ma i u knji­ga­ma.

Pre­za­do­vo­ljan je bio i tre­ner Mi­lo­rad Ki­jac, ma­da ve­li da je i pre od­la­ska u Bo­lo­nju bio ve­o­ma am­bi­ci­o­zan i siguran u uspeh.

– I da­nas ža­lim za fi­na­lom. Ja sam bio mo­žda ma­lo i pre­po­ten­tan u da­va­nju iz­ja­va uoči faj­nal-fo­ra. Osim što smo za­i­sta bi­li kva­li­tet­ni, ta­ko­đe smo bi­li po­zna­ti i po do­broj fi­zič­koj spre­mi. Mo­ja pro­ce­na je bi­la da će­mo mi lak­še pro­ći s Nem­ci­ma, a da će se Ita­li­ja­ni po­kla­ti i umo­ri­ti. Dao sam iz­ja­vu da ni­je is­klju­če­no da će­mo bi­ti pr­va­ci Evro­pe. Ima­li smo re­zul­tat pro­tiv Da­ha­ua, ali smo ga pro­koc­ka­li. I da­nas mi­slim da smo bi­li kva­li­tet­ni­ji od Ne­ma­ca i da je mo­žda ne­is­ku­stvo uze­lo da­nak. I po­red to­ga smo na­šli sna­ge da se opo­ra­vi­mo, po­be­di­mo Si­sli u bor­bi za tre­će me­sto i ostvarimo neverovatan uspeh– se­ća se Ki­jac.

– Li­ga šam­pi­o­na nas je iz­mo­ri­la, stal­no smo igra­li u ne­kom kon­tra rit­mu, dok je Par­ti­zan tre­ni­rao, spre­mao se i stvar­no igrao od­lič­no, vo­đen Vu­je­vi­ćem. Gu­bi­li smo 1:2, u Be­o­gra­du je sve bi­lo sprem­no za sla­vlje, ali smo se mi iz­bo­ri­li za maj­sto­ri­cu. I on­da smo ušli u pu­nu ha­lu, od­i­gra­li naj­bo­lje i do­bi­li. E to je bio šlag na tor­tu. Mo­ram da ka­žem da se pun Spens ni­je de­sio od­jed­nom. Bi­lo je naj­pre dve, pa tri hi­lja­de, pa on­da još vi­še. Pu­bli­ka je sti­gla sa na­šim us­pe­si­ma. Jed­no­stav­no lju­di vo­le po­be­de. To je na ne­ki na­čin i na­gra­da za ono što smo ura­di­li. Za me­ne je vr­hu­nac bi­la upra­vo ta pe­ta utak­mi­ca sa Par­ti­za­nom, ne sa Si­sli­jem. Jer, mno­go je te­že do­vu­ći to­li­ko lju­di u do­ma­ćem tak­mi­če­nju – sma­tra Slo­bo­dan Bo­škan.

Pot­pi­si­va­nje ugo­vo­ra sa NIS RNS-om
Iako grad­ske in­sti­tu­ci­je ni­su po­ka­zi­va­le in­te­re­so­va­nje, ve­li­ka po­dr­šku da­li su pot­pred­sed­nik Skup­šti­ne klu­ba Uroš Ti­mo­tić, za­tim pred­sed­nik Uprav­nog od­bo­ra NIS-a Ne­delj­ko Ši­po­vac, ge­ne­ral­ni di­rek­tor NIS-a Mi­lan Đa­ko­vić i di­rek­tor NIS Ra­fi­ne­ri­je No­vi Sad Ve­se­lin Stan­ko­vić. Ta­ko je pred po­če­tak se­zo­ne pot­pi­san pe­to­go­di­šnji ugo­vor o ge­ne­ral­nom spon­zor­stvu NIS RNS. Na­kon to­ga no­vo­sad­ski ko­lek­tiv no­sio je ime Voj­vo­di­na NIS RNS.
 
Evrop­ska me­da­lja
Klup­skoj se­zo­ni pret­ho­di­lo je Evrop­sko pr­ven­stvo u Ati­ni, pr­vo ve­li­ko tak­mi­če­nje za re­pre­zen­ta­ci­ju po­sle sank­ci­je. Pla­vi tim u Grč­koj je na­pra­vio pra­vi bum, osvo­jio bron­za­nu me­da­lju, ko­ja je bi­la, ka­ko se ka­sni­je is­po­sta­vi­lo, sa­mo po­če­tak ne­slu­će­nih uspe­ha. Me­da­lju su po­ne­li i Me­šter, Đu­rić, Ge­rić, Bo­škan, a tre­ba na­po­me­nu­ti da je u eki­pi bi­lo i mno­go biv­ših igra­ča Voj­vo­di­ne, kao i ne­ka­da­šnji tre­ner Zo­ran Ga­jić.