Kaže da ni u najluđim snovima nije mogao ni da zamisli da će jednog dana uz klupski trofej u rukama držati i MVP nagradu. Ali, isto tako veli da su za to u tom momentu bili zaslužni njegovi saigrači – ili, kako ih on zove, braća. Ističe i to da je trofej bio iznad svega, a lična nagrada samo mali podsticaj za dalje. Žarko Ubiparip pravi je primer kako rad, red, disciplina, stalno učenje, istrajnost i želja mogu dovesti do cilja – čak i kada iz jednog potpuno drugačijeg sistema prelazite u novi i kada, bar u odnosu na svoje vršnjake, možda malo kasnije nego što je uobičajeno, postajete deo najvišeg ranga profesionalnog sportskog takmičenja.
Žarko Ubiparip peti je igrač, čiju priču iz serijala „Usudi se da veruješ“, prenosimo u web izdanje našeg magazina.
Imao je 21 godinu, kada je univerzitetsku kanadsku odbojku zamenio Superligom u Srbiji. Nakon dve godine u Kraljevu i osvojenog pehara Kupa Srbije sa Ribnicom, preselio se u Novi Sad, gde je u drugoj sezoni noseći crveno-beli dres, sa jednom novom Vošom osvojio Superkup i Kup Srbije i pridodao tome i MVP nagradu. No, saigrači i on uradili su i nešto mnogo važnije, osvojili su igru, rasli su i sazrevali u jedan istinski tim, u porodicu u kojoj se diše jednim plućima, u kojoj ti veruješ drugima i oni veruju tebi.
– Verovali smo od početka. Možda nismo mogli da garantujemo da ćemo sve ovo uraditi, ali nismo sumnjali u to da možemo – počinje priču Ubiparip: – Znao sam da ćemo svi biti mladi i željni dokazivanja. Bio sam spreman da dam maksimum, kako zbog sebe, tako i zbog toga da budem što više tu za svoju ekipu. Mislim da je bilo sve samo pitanje toga da li će se kockice sklopiti. Bili smo hrabri, a hrabri zasluže i sreću.
Kako veli Žarko, međusobno poštovanje bilo je osnova svega.
– I lično sam od prvog razgovora sa trenerima stekao utisak da veruju u mene i zato sam se davao sto posto. Lepo je kada imaš ljude koji veruju u tebe, pa ti još više hoćeš da se odužiš. Marko i Siniša imali su autoritet, bili su pošteni prema nama i zato smo želeli da im vratimo na neki način – kaže Vošin primač i nastavlja: – Mi koji smo uslovno stariji nismo nametali autoritet, ali su nas poštovali mlađi saigrači. Nisam se pravio da nešto znam, želeo sam kroz treninge i rad da pokažem kako treba da se radi kada si u prvom timu. Kada dobiješ priliku da igraš u prvom timu Vojvodine to je stvarno nešto neverovatno. To je privilegija i verujem da su momci do sada to shvatili. Od prvog dana najmlađi su radili sto posto, nisu su žalili i držali smo se zajedno.
Vera i timski duh nekako su kroz celu sezonu bili kao „lajtmotiv u najlepšim pesmama i pričama“.
– Verovali smo da možemo mnogo toga, ali Superkup je i konkretno dao vetar u leđa. Sećam se, već tada smo bili spremni da se borimo sto posto, a trener nam je pre tog meča rekao „momci kako god da se ova utakmica završi, trener vas vodi na piće“. Sve to nam je dalo snagu. Ne mogu reći da je jedan igrač vukao, mislim da smo zajedno radili sve. I oni na terenu i oni van njega. Međutim, i nakon toga znali smo da nema opuštanja, da u svaku utakmicu treba da ulazimo sto posto. Znali smo kako i šta treba da radimo.
Ubiparip smatra da su, kada je liga u pitanju, prvi deo sezone i početak drugog dela odigrali bolje. I ono što je najvažnije, uvek su se borili, čak i kada ih nije išlo. Mnogo puta ta borba donela je mečeve za nezaborav i velike pobede posle pet setova.
– Bili smo fizički spremni, ali i psihički, jer kad uđeš u peti set, nije toliko ni do toga koliko jako udariš loptu, nego koliko pametno odigraš. I svaki put kada bismo igrali peti set, setili smo se kako smo radili pre toga i pomislili „hajde još jednom“. I tako je i bilo. Sve do plej-ofa. Nažalost, u tom momentu nije moglo još jednom. Žao mi je što se tako završilo, ali mislim da treba da budemo srećni i zahvalni zato što smo uzeli dva trofeja. Koliko god da je bilo teško trener je uvek govorio da moramo da se držimo zajedno, da budemo tim. Sve što smo uradili ove sezone, uradili smo zato što smo bili tim. I ako ćemo tako izgubiti izgubićemo kao tim i okrenuti se novoj sezoni i novim izazovima.
Na pitanje kada je bio najsrećniji ove sezone, Žarko nema dilemu.
– Najradosniji sam bio kada smo uzeli Superkup i Kup Srbije. Nema ništa lepše od toga da sa timom podigneš trofej, a onda još i da dobiješ MVP nagradu. Pogotovo što me je u Obrenovcu iznanadila porodica. Sećam se, sedeo sam u u svlačionici, Andrej mi je prišao i rekao mi da trener hoće nešto da mi kaže. Razmišljao sam u sebi šta sad hoće da mi kaže, valjda mi je sve rekao do sada. Ušao sam u salu i video mamu i tatu na terenu. Mama je počela da plače, ja sam isto koju suzu pustio, a tata se zbunio, nije znao šta da kaže. Nisam ih video nekih pet meseci i nisam znao da dolaze.
Nije mi bilo svejedno i možda me je to malo poremetilo, ali sam brzo rekao sebi da sada moram još jače, za ekipu i za njih. I samo bih dodao nešto, nismo imali sreću, nego kvalitet. Zasluženo smo uradili sve i podigli dva pehara.
Osim kvaliteta, Vošu je do dobrih rezultata vodio timski duh, bez sumnje najbolji timski duh na domaćoj sceni. Zajedništvo i porodicu gradili su i podizali od starta.
– Od prvog dana se sve samo nametnulo. Svaki igrač ima svoj karakter i stav i prema tome smo se svi i postavili u timu. Đoga je uvek nasmejan, veseo, baca fore, podiže ekipu, Luka uvek priča dešavanja, događaje iz života i kada ti se neko tako otvori onda to poverenje i priče prelaze na sve nas, na ekipu. Odmah osetiš da ti je taj neko brat i znaš da ti u svaki izazov i borbu ideš sa braćom – priča Žarko i nastavlja: – Što se mene tiče, ja sam možda više smiren, volim da ih slušam dok pričaju i zezaju se. Rudića svi poštuju, najduže je tu. Žare je bio najiskusniji, ima sezona koliko Luka i Matija imaju godina. On i Laki su uvek bili spremni da uozbilje situaciju, ali i ponekad da daju dobronamernu kritiku. Elezović je bio zadužen za zvučnik i on je puštao muziku, ali je Đoga voleo da se umeša. A šta se puštalo? Pa, bukvalno, sve živo – kroz osmeh priča Žarko.
Kada ti se neko tako otvori onda to poverenje i priče prelaze na sve nas, na ekipu. Odmah osetiš da ti je taj neko brat i znaš da ti u svaki izazov i borbu ideš sa braćom
Jedna je sezona za Vojvodinom – sezona koju će svi pamtiti i koja će, bez sumnje, dati vetar u leđa za nove izazove.
– Prezadovoljan sam. Od početka mi je bilo prelepo. Uživao sam dok sam igrao, dok sam trenirao i dok sam se družio. Odigrali smo 34 utakmice, bez prijateljskih, a ukupno skoro 50. Toliko mečeva mnogo će nam značiti za napredak, iskustvo i za sledeću sezonu. Ne bih ništa menjao, samo bih želeo da kroz sve ove trofeje i pobede rastemo, da nošeni time od avgusta radimo još jače. I da uvek jedni druge podsećamo da, ako budemo imali isti pristup svemu, možemo još lepih stvari uraditi i sledeće sezone. Još jednom hvala trenerima i klubu što su nam dali priliku. Mislim da smo im se odužili. Stvarno bih želeo samo da nastavimo na isti način i da budemo tim, jer na kraju krajeva to zaista jeste najbitnije – biti tim – zaključuje Žarko Ubiparip.