Pre skoro deset godina Lazar Bajandić nastupao je na finalnom turniru Trofeja Novog Sada sa ekipom Futoga, kada je dobio nagradu za najboljeg igrača. Nakon nastupa za gradsku selekciju na turniru u Italiji, kroz razgovore je dogovoreno da se Bajandić priključi mlađim selekcijama Vojvodine, gde je radio sa trenerima Đorđem Đurićem, Markom Narančićem i Sinišom Gavrančićem. U sezoni 2017/18. osvojio je juniorsku titulu prvaka Srbije, a iste te sezone bio je deo prvog tima. Nakon toga otišao je na pozajmicu u Futog, vratio se 2019/20. i od tada do danas bio je stalni član prvog tima. Sa Vošom je osvojio četiri šampionske titule, isto toliko pehara Superkupa i dva trofeja Kupa Srbije.
Iako ne volimo rastanke, nekada su oni neizbežni, a kada dođe trenutak za to, možda je ovakav uvod najbolji način da počnemo priču o Lakiju, i sa Lakijem, kako ga svi u klubu zovu. Po završetku minule sezone istekao mu je ugovor sa Vojvodinom, a nakon sedam godina (računajući i jednu na pozajmici) i deset trofeja, u dvadesetpetoj godini Lazar je odlučio da se okuša u inostranstvu.
Kao što smo obećali, u web izdanju magazina prenosimo priče naših igrača iz youtube serijala “Usudi se da veruješ”, a drugi koji nastavlja seriju tih priča je upravo Laki.
– Mislim da smo verovali od početka da možemo, a taj Superkup nam je to i potvrdio i bio nam je vetar u leđa – počinje Bajandić: – Nastavili smo dobro da radimo i da igramo. Imali smo dosta oscilacija, uspona i padova, ali smo uspevali kada je najvažnije da uradimo pravu stvar. Osvajanjem Kupa Srbije dokazali smo da prvi trofej nije bio slučajan. Posebno zato što nismo imali lagan put do finala. Nekako su se pred finale uloge promenile, svi oni sa strane su mislili da eto mi samo treba da dođemo i uzmemo taj pehar. Nije bilo tako i to u sportu ne ide na taj način. No, upravo zato smo pokazali karakter, jer smo protiv Mladog radnika izneli tu ulogu favorita i pokazali da možemo da podnesemo i pritisak.
– Pre svega mislim da smo bili dobro pripremljeni zahvaljujući trenerima. To je prvi uslov da može dalje da se priča o nečemu. U tom velikom broju utakmica koje smo igrali u pet setova, uspevali smo da sačuvamo fokus i snagu. Sve su to bili izazovi, računajući i evropska iskušenja, osvajanje dva trofeja. Sve to nas je dosta i istrošilo. Zato mislim da je bilo očekivano da padnemo posle Obrenovca. Odmah posle toga smo imali dve teške utakmice, koje smo izgubili. Povredio se Negić i do kraja sezone se osetilo da nam nedostaje. Mislim da bi nam Negić mnogo značio u završnici, Mišković i Đogić su odigrali maksimalno, ali je Negić imao mnogo više utakmica i navikli smo. Trebalo nam je vremena da se uskladimo s novim igračima u postavi. Ušli smo u plej – of malo uzdrmani. Došli smo do neke igre, borili smo se, ali nismo uspeli. Da smo izdržali mislim da bismo možda igrali i bolje kasnije.
Kako veli Bajandić i u teškim momentima ekipa je čuvala zajedništvo i jednaku želju.
– Nismo izgubili energiju na kraju. Imali smo isti pristup, timski duh i zajedništvo, I dalje smo se borili za svaki poen, stvarno smo želeli, ali falilo nam je malo koncentracije i sigurnosti.
Uprkos takvom kraju, niko u klubu nema dilemu da je to bila jedna sjajna sezona. To mišljenje deli i Lazar.
– Sigurno smo premašili očekivanja. Da nam je neko ponudio dva trofeja kada smo se okupili u avgustu mislim da bismo svi odmah potpisali. Bila je to uspešna sezona, a svi smo i pojedinačno i ekipno napredovali – kaže novosadski primač.
Osim trofeja, sezonu je obeležila ta posebna energija – i porodični duh, koji su crveno-beli gajili na terenu i van njega.
– Mi, koji smo uslovno bili “stariji” nismo trenirali strogoću, sve je bilo drugarstvo. Mlađi su imali poštovanje, a mi to nismo zloupotrebljavali. Trudio sam se ako je bilo potrebno da skrenem pažnju, uputim kritiku, ali i to je bilo samo na treningu. Na utakmicama nije bilo prostora za tako nešto, to su trenuci kada samo podrška dolazi u obzir – ističe Laki i dodaje: – Imali smo i odličan odnos sa trenerima. Oni su imali autoritet, mi smo ih poštovali, ali smo uvek mogli da popričamo drugarski, pa i da se zezamo. Recimo, meni će uvek ostati u sećanju momenat kada trener Marko pre utakmice kaže “momci šta god da se desi trener vas posle utakmice vodi na piće”. Zato kao uspomenu nosim sjajnu atmosferu, timski duh, sjajan odnos sa trenerima, sa svima u ekipi i klubu. I naravno, ta dva trofeja. To se nikad neće zaboraviti. Svaki se pamti – poručuje Bajandić.
Iako ga najsvežija sećanja vežu za ovu sezonu, u kofer sa uspomenama spakovalo se mnogo više od toga – mnogo godina, trofeja, rada, iskušenja…
– U svakoj sezoni bilo je nešto što ostane u sećanju, nešto upečatljivo, nekada dobro, nekada manje dobro, ali su uglavnom to bile lepe stvari. Svaki trofej se pamti, a ako bih morao izdvojiti onda neka to bude Kup Srbije ove sezone, Superkup iz Kraljeva i titula u finalu protiv Partizana u sezoni 2020/21. Ovu sezonu ću pamtiti dugo, jer mi je bila posebna. U svakom slučaju, sa svima sam imao lepu saradnju i nikada ništa loše nisam doživeo u Vojvodini – kaže Bajandić.
Kako ističe njegove ambicije su da vidi koliko može da dogura u inostranstvu. Potajno priželjkuje veće evropske klubove, ali i reprezentaciju. Za sada, karijeru nastavlja u češkoj ekipi Karlovarsko.
– To su moje želje, a videćemo šta će biti realnost – poručuje na kraju Lazar Bajandić, a mi mu želimo da mu se te želje uz veliki rad, po kojem je prepoznatljiv, i ispune.