Posle drugog mesta u Balkanskom kupu stigao je još jedan uspeh na međunarodnoj sceni. U sezoni 1982/83. Vojvodina je osvojila treće mesto u Kupu pobednika kupova. Ako se tome dodaju vicešampionska titula u Prvenstvu Jugoslavije i plasman na finalni turnir državnog Kupa onda je bez sumnje jasno da je to bila još jedna izuzetno uspešna sezona.
Visoke ambicije crveno-beli su najavili još tokom priprema. Istina, ostali su bez pomoći Potrana, Dabića i Antanasića, koji su morali u JNA, kao i Vujasinovića (ipak našao angažman u Italiji), ali su i dalje čvrsto verovali u snagu sopstvenog kadra. Taj kadar znatno je pojačao Ivo Martinović, iskusni reprezentativni igrač, koji stigao iz Modriče. Tri trijumfa na turnirima u pripremnom periodu bila su jasan signal za velike mogućnosti u predstojećoj sezoni. Vojvodina je najpre osvojila turnir u Modriči, gde su joj pripale i još dve pojedinačne nagrade. Dragan Nišić proglašen je za najboljeg smečera, a Branislav Terzin za najboljeg tehničara turnira. Na velikom „Turniru majstora“ u Beču Novosađani su trijumfovali sa svih pobeda, ispred Čehoslovačke, Tirolija, Gisena, DTJ Rapida i Bodenzea, a nakon toga prvo mesto zauzeli su i na memorijalnom turniru „Martinović-Petrović-Čulić“ u Brčkom.
Mali šok na samom startu sezone usledio je nakon pobede nad ekipom Budućnosti u osmini finala Kupa Jugoslavije, kada je šef stručnog štaba Darko Kalajdžić podneo ostavku. Uprkos tome, Vojvodina je bila odlična na početku Prve savezne lige, a izmirenje s Kalajdžićem stiglo je u pravi čas, uoči evropskog debija u Belgiji. Upravo tada, u decembru 1982. krenula je nezaboravna sportska priča. Svih deset setova bilo je potrebno da novosadski prvotimci preskoče prvu prepreku u Kupu pobednika kupova. Teška i neizvesna utakmica u gostima završila se pobedom Vojvodine nad Krekenburgom, a onda je revanš u Novom Sadu završen istim rezultatom (3:2), naravno, u korist domaćina.
Bilo je to vreme i kada je publika počela da puni Malu salu GSC „Vojvodina“ upravo onako kako su Novosađani to zaslužili. Preko hiljadu navijača bilo je uz njih najpre u duelu sa Krekenburgom, a zatim i u prvom susretu drugog kola protiv ekipe Esmorisa. Kako je rival i više nego nadigran (prepušteno mu samo četiri poena u tri seta), bilo je jasno da će druga utakmica u Portugaliji biti samo formalnost. A posle potvrde kvaliteta u gradu Espinjo i definitivno – Vojvodina se našla među četiri najbolje ekipe u Kupu pobednika kupova.
Finalni turnir odigran je od 18. do 20 februara u Lihtenštajnu. Bio je to put velike nade, Vojvodina je otišla na megdan evropskoj eliti, jer u završnici više nije bilo prosečnih timova. U konkurenciji Automobilista iz tadašnjeg Lenjingrada, zatim italijanske ekipe Robe di kapa i turskog Ginej Sanaja, Novosađani su se potajno nadali da mogu do trećeg mesta, što bi bio izvanrendan uspeh. Nešto više moglo se samo u najluđim snovima, jer je bila dobro poznata nadmoć ekipa iz nekadašnjeg SSSR-a, kao i velika snaga italijanskih predstavnika. Ta tiha nada pokazala se opravdanom, pošto su crveno-beli posle poraza u prva dva kola od Automobilsta i Robe di kapa, na kraju uspeli da savladaju turski tim 3:1 i popnu se tako na treći stepenik pobedničkog postolja.
– Na turniru u Lihtenštajnu starost naše prve šestorke je bila je oko 28 godina. I to je bio naš strašan kvalitet. I uglavnom su svi igrači bili naši, osim Martinovića, koji je stigao iz Modriče i pokazalo se da nam je baš takav igrač trebao. Čini mi se da su presudni bili susreti protiv Lenika, dva kola pre završnice. Posebno prvi meč u Belgiji. Sećam se da smo stigli, smestili, otišli na trening, a ekipa Lenika je upravo završila i sela da nas gleda. Tako smo izgledali posle celog dana putovanja, da su oni počeli da se smeju i otišli. Sigurno sam podcenili, međutim mi smo tada odigrali jednu od najboljih utakmica koju je Vojvodina do sada igrala. Prvi set bez greške, mogli smo do sutra, jer se igralo na promene. Ma, mi rivalu da smo poklonili poen, nema šanse, morali su dobro da se oznoje. Znam da sam u povratku rekao kako je sve to lepo, ali pitao sam se kako ćemo da ih dobijemo u Novom Sadu. Ali, eto, dobili smo ih 3:2. Portugalce smo posle toga pregazili i ušli među četiri. Jednostavno, tako nešto se desi, ili ne desi, a taj rezultat je pokazao da smo napravili nešto u klubu – priča Slobodan Galešev.
Već pokazanu vrednost u Evropi, Vojvodina je nastavila da potvrđuje i na domaćoj sceni. Možda malo zasićenje, umor i splet okolnosti doveli su izabranike Darka Kalajdžića „tek“ do drugog mesta u Prvoj saveznoj ligi. Malo je falilo da se Novosađani okite prvom titulom državnog šampiona. Posle 17 kola Vojvodina je bila prva na tabeli, sa samo jednim nesretnim i nepotrebnim porazom. Sa dva poraza pratila ju je Mladost, te je međusobni duel u finišu sezone trebalo da odluči mnogo toga. Zagrepčani su slavili i preuzeli vođstvo zbog mnogo bolje set razlike, a onda je još jedan poraz Vojvodine u 20. kolu od Vardara postavio konačan plasman na tabeli.
| Ekipa koja je osvojila treće mesto u Kupu pobednika kupova: Sastav ekipe: Branislav Terzin, Milan Vlajko, Zoran Olajić, Branislav Dobrodolski, Slobodan Galešev, Ivo Martinović, Slavko Bogdan, Nikola Marić, Žarko Petrović, Slobodan Košutić, Dragan Čučković, Dragan Nišić. Stručni štab: šef stručnog štaba Darko Kalajdžić, prvi trener Nikola Pavlović, drugi trener Branko Ivetić, fizioterapeut Zdravko Bođanac, lekar Dr Boriša Vuković. Uprava: predsednik Mladen Čomić, generalni sekretar Rajko Kijac, sekretar Radivoj Đukić. |