Sezona 1976/77, kada je osvojen prvi trofej u istoriji, izvela crveno-bele na jedan novi put i ukazala na novi način razmišljanja i bitisanja.
Vojvodina više nije bila klub koji se samo trudi da preživi u najvišem rangu takmičenja. U januaru 1977. otvorena je nova stranica istorije. Novosađani su, na opšte iznenađenje, osvojili prvi državni trofej – Kup Jugoslavije. Pokazali su da mogu da stignu do vrha ne samo takmičarski, nego i organizaciono, jer je završni turnir Kupa održan upravo u Novom Sadu.
Put ka tom istorijskom trofeju počeo je pobedom na ekipom VGSK u osmini finala. Tek posle velike borbe i pobede od 3:2 Vojvodina je uspela da obezbedi prolaz u dalji tok takmičenja. Nakon toga, u četvtrfinalu Novosađane je čekala velika Mladost (na kraju sezone postala i prvak Jugoslavije). Međutim, ni ime rivala ni nedavni poraz od istog u okviru Prve savezne lige, nisu obeshrabrili crveno-bele. Čvrsto su verovali da mogu da preskoče i Zagrepčane, a svoja ubeđenja potvrdili su i na terenu ubedljivo savladavši Mladost rezultatom 3:0. I sam plasman među četiri najbolja tima u kup takmičenju bio je najveći uspeh u istoriji kluba, a verovatno da je tada malo njih verovalo da se može i korak dalje.
Žreb u Beogradu dodelio je Vojvodini domaćinstvo završnice, koja je inače i prvi put organizovana na takav način (četiri najbolja tima na finalnom turniru, koja igraju po sistemu svako sa svakim). Bila je to, kako je govorio tada sekretar kluba Branislav Otić „i briga i prilika“.
– Lično mislim da će ova priredba izvanredna prilika odbojkaškim radnicima da zbiju svoje redove, primerno je organizuju, ali i onaj pravi izazov poštovaocima odbojke da počnu otvorenije da navijaju za ovaj sport. Naravno, sigurno je da će nam organizacija zadati i prilično briga. Pre svega u obezbeđivanju sredstava. Sem toga, moramo se privremeno iseliti iz sale Fakulteta fizičke kulture i za ovu priliku obezbediti dvoranu sa više mesta na tribinama – bile su reči Branislava Otića.
I tako, 12. finale Kupa Jugoslavije odigrano je 8. i 9. januara 1977. u sportskoj hali Novosadskog sajma, a Vojvodina je ugostila tri bivša prvaka, subotički Spartak i ekipe iz prestonice Partizan i Crvenu zvezdu. Novosađani su do pehara stigle posle prave dvodnevne drame. U prvom kolu najpre je Partizan savladao ekipu Spartaka 3:0, a zatim Vojvodina Crvenu zvezdu 3:1. Nakon toga Partizan je u uzbudljivom meču pobedio Vojvodinu 3:2 i već su ga mnogi videli kao osvajača Kupa. Međutim, dan kasnije u poslednjem kolu Crvena zvezda je savladala crno-bele 3:2 i pružila priliku Vojvodini da trijumfuje na ovom turniru.
Slavio je domaćin 3:1 u susretu sa Spartakom, da bi konačnog pobednika odlučila poen razlika. Naime, Partizan i Vojvodina imali su istu set razliku (8:5), te je kapiten crveno-belih Slobodan Galešev podigao istorijski pehar zahvaljući boljoj poen razlici, koju je njegova ekipa imala. Slavlje je upotpunila i jedna pojedinačna nagrada, jer je za najboljeg dizača turnira proglašen mladi Branislav Terzin. Bilo je to vreme zasluženog nesvakidašnjeg slavlja, vreme prvih svečanih prijema, najpre u Skupštini opštine Novi Sad.
Trofej Kupa Jugoslavije definitivno je obeležio sezonu 1976/77, ali treba svakako napomenuti i to da je u Prvoj saveznoj ligi Vojvodina osvojila deseto mesto. Imao je novosadski klub, u godinama koje su usledile, i uspone i padove, ali je ova sezona bez sumnje donela nove ambicije, pobednička razmišljanja i jednu odličnu mladu generaciju koju su, pored ostalih, činili Potran, Bijelić, Nišić, Terzin…