Elita je bez sumnje bila nova obaveza, ali i izazov. Novosađani su za sezonu 1972/73. sa pripremama krenuli rano, 1. avgusta, u nameri da se što kvalitetnije pripreme i uigraju kroz prijateljske utakmice.
Vojvodina je uspešno debitovala u Prvoj saveznoj ligi pobedivši Jedinstvo iz Brčkog 3:1. Nakon toga je usledila četvrtfinalna utakmica Kupa sa tada mnogo jačom i kvalitetnijom Crvenom zvezdom, pa je i rezultat bio očekivan – 3:0 za Beograđane. Porazi u drugom u trećem prvenstvenom kolu samo su nagovestili žestoku borbu za opstanak. Bolje je raspoloženje donela pobeda nad Bosnom na domaćem terenu, kao i dobra igra u Osijeku i pored poraza. Međutim, usledili porazi, čak i oni neplanirani, svima u klubu je to veoma teško palo, jer su na redu bili mečevi u kojima Voša realno nije imala šanse. Zato je susret sa ekipom Fužinara dobio na težini, jer bi poraz značio verovatno oproštaj od elite. Odigrana je teška utakmica, a slavila je Vojvodina 3:1. Na krilima tog trijumfa čekao se vojvođanski derbi sa Spartakom, koji su, ipak, dobili Subotičani.
Formirano je i novo klupsko telo – Stručni savet, koji su činili trener Darko Kalajdžić, direktor Nebojša Ninkov, vođa ekipe Miroslav Kovačić i lekar dr Srđan Trifković. Namera je bila da se ovim unapredi struka i prodrma ekipa za nastavak prvenstvenih okršaja. Međutim, porazi su se i dalje ređali, te je meč sa Modričom u Novom Sadu bio odlučujući za opstanak. Ova veoma značajna utakmica odigrana je 26.2.1973. godine u sali Više pedagoške škole. Svedoci tog meča i danas s velikom preciznošću mogu da prepričaju njegov tok. Bila je to prava odbojkaška drama u kojoj je slavila Vojvodina rezultatom 3:2. Novosađani su i u Skoplju odigrali odlično, ali su, ipak, ostali bez bodova.
Posle nastupa u Skoplju bilo je jasno da Vojvodina može da sačuva prvoligaški status samo pod uslovom da u 18. kolu savlada direktnog konkurenta, ekipu Železničara. Kapiten Otić i saigrači su odigrali izvrsnu utakmicu, jednu od najkvalitetnijih u toku prvenstva i savladali goste 3:0. Do kraja prvenstva nije bilo više tog imperativa, savladan je Fužiran, izgubljeno je pet susreta, ali je sve to bilo dovoljno da se ostane u ligi. Cilj je bio ispunjen, Vojvodina je ostala u društvu najboljih.
Sezona 1973/74. bez sumnje je najavila da Vojvodina može da odigra i mnogo značajniju ulogu na domaćoj sceni. Pojačanja pristigla iz Jedinstva, Miomir Đurić i Jovan Protić, kao i sve bolji Stevan Vujasinović, bili su garant da će Novosađani da se bore za zlatnu sredinu. Ostali saigrači odlično su ih pratili i takođe pokazali kvalitet.
Već na startu Prvenstva savladan je jedan tim iz gornjeg doma, Jedinstvo iz Stare Pazove, koje je odlično pročitao bivši igrač, Jovan Protić. Do kraja prvog dela takmičenja pružila je Vojvodina nekoliko zapaženih partija, a tačku je stavila pobedom nad čuvenom Mladošću, koja je, bar prema rečima Novosađana, bila neočekivana samo za laike. U nastavku lige uknjiženo je još šest pobeda, od kojih svakako treba izdvojiti onu nad Spartakom od 3:1. Iako je ovo bila jedna sasvim dobra sezona u datim okolnostima, ispostavilo se kasnije da je Vojvodinu čekalo još dosta uspona i padova, čak i epizodni odlazak iz elite, da bi u budućnosti sigurnijim koracima konačno krenula ka vrhu.
