Nakon dobrih rezultata i igara još jednom je bilo potvrđeno da su za taj jedan korak više i plasman u savezni rang ekipi potrebni i odgovarajući uslovi. Došlo se do zaključka da povlastica na železnici, koja je samo pre dve tri godine predstavljala „viši nivo organizovanosti“, sada nije dovoljna za veća ostvarenja. Zbog toga je sa velikim zadovoljstvom prihvaćena ideja SOFK novosadskog univerziteta da i klub postane univerzitetski. Na osnivačkoj konferenciji u aprilu 1965. i trener Duško Popović je poručio da, pored još boljih rezultata, klub treba da brine i o razvoju odbojkaškog sporta na Univerzitetu i omasovljenju. Izabrani su tada Savet članova, Izvršni odbor, Nadzorni odbor i Disciplinski sud. Predsednik je bio Ratimir Galović.
– Postojala je želja bila da se stvori akademsko sportsko društvo. Tada se prvi put skupila grupa ljudi koja je brinula o nama, a bili su to aktivisti studentske SOFK-e – priča Branislav Otić.
Počelo se razmišljati i o drugim oblicima klupskog života, osim onih obaveznih, takmičarskih. Organizovane su prve turneje i to u Rumuniju (Temišvar i Arad), zatim u Čehoslovačku (Bratislava) u okviru razmene studeneta dva univerziteta. Bolja organizacija omogućila je da se igrači i stručni štab više posvete onome što i jeste bio njihov zadatak – takmičarskoj aktivnosti. Tako je Student krenuo u novi pohod na drugo mesto u Srpskoj ligi, ovoga puta uspešno. Na prva dva mesta pretendovala su tri kandidata, Mladost iz Zemuna, Radnički iz Kikinde i Student. Konačnom uspehu prethodile su uzbudljive utakmice, a odlučujuća je bila ona u finišu sezone odigrana u Novom Sadu sa kikindskim Radničkim. Gosti su poveli 2:0, ali su nakon toga domaćini zaigrali kao preporođeni i nošeni podrškom navijača dobili naredna tri seta, a peti odlučujući 15:5. Bila je to velika igra svih igrača, posebno Bilanića i Kuleševića.
– Trebalo je raditi u klubu bez podmlatka, u oskudnim uslovima sa doduše iskusnim, ali neafirmisanim odbojkašima. No, bili su to sjajni momci velikog srca željni da izgaraju za boje svog kluba. Uz uporan sistemarski rad ostvaren je do tada najveći uspeh – kaže tadašnji veliki stručnjak i trener Nebojša Ninkov.
Student je osvojio drugo mesto i izborio učešće na kvalifikacijama za Saveznu ligu. Mesec dana pre odlaska na kvalifikacioni turnir igrači su bili svesni da moraju više i ozbiljnije trenirati ukoliko misle nešto da urade.
– Tvoji smo radi šta misliš, nećemo se buniti – seća se Ninkov reči igrača: – Zaista su izdržali sve što se od njih zahtevalo, ali smo i pored toga proglašeni za autsajdere.
Kvalifikacioni turnir odigran je u Skoplju početkom novembra, a favoriti su bili Jedinstvo iz Brčkog i Kvarner iz Rijeke. No, novosadska ekipa je sjajno igrala, ubedljivo redom savladala sve rivale, pomenuto Jedinstvo i Rijeku, zatim Jesenice i domaći Vardar, te tako osvojila prvo mesto i plasirala se u Saveznu ligu.
Ovaj uspeh ostvarili su: Branislav Otić – kapiten, Petar Bilanić, Vojislav Nikolajević, Milan Basarić, Miomir Đurić, Predrag Mihić, Petar Kulešević, Branko Gvozdenović, Slobodan Janjetović, Zlatoje Vasiljević i Aleksandar Milovanović sa profesorom Nebojšom Ninkovim.
Nažalost, Nebojša Ninkov je brzo otišao.
Treba istaći da je njegova pionirska škola iz OŠ“Đura Daničić“ nastupala na Prvenstvu Srbije za juniore i osvojila sasvim dobro peto mesto. U grupi je tada izgubila od Crvene zvezde i Partizana, a u borbi za peto mesto savladala je Požarevac 3:2.