Prvo mesto u Prvoj vojvođanskoj ligi – sremska zona bio je prvi veliki rezultat.
Još u novembru 1950. predloženo je da celo društvo promeni ime u Vojvodina, a to je i realizovano u januaru 1951. godine. Tada je naziv društva promenjen u Sportsko društvo Vojvodina. Pokrajinska liga je odigrana u dva dela, a na kraju je Vojvodina zauzela treće mesto. Drugi deo lige organizovan je u okviru trodnevnog turnira u Somboru, ali je usled loših materijalnih uslova učestvovalo sedam, od deset ekipa. Nisu došli Stražilovo, Cement i Mladost. Mnogi su tada bili sigurni da bi Vojvodina mogla biti i druga da su pripreme bile bolje i ozbiljnije. Za Novosađane su tada igrali Janko Radvanj, Danilo Marinković, Petar Bizumić, Miodrag Ristić, Milivoj Jovin, Boško Bošković, Milutin Turudija, Mladen Unković, Bora Vojnović i Petar Pavlić.
Počelo je s dobrim rezultatima na propagadnim turnirima, a treba istaći onaj u Turiji u čast osnivanja Sreskog odbojkaškog odbora za Bečejski srez. Pred oko 300 gledalaca Vojvodina je osvojila prvo mesto, pošto je savladala Napredak iz Nadalja 3:0 i istim rezultatom domaću Mladost, a najbolji pojedinac bio je Turudija. Na drugom turniru u Turiji Vojvodina je bila druga, jer je u finalu izgubila od Spartaka 2:3.
Na kraju prolećenog dela zonskih takmičenja u Vojvođanskoj ligi Novosađani su izgubili od Jedinstva 2:3, te zauzeli drugo mesto, ali su se u poslednjem kolu drugog dela lige revanširali Pazovčanima 3:1 i tako postali prvaci Sremske zone. Završni turnir za Prvenstvo pokrajine održan je u Novom Sadu, Vojvodina je pobedila Jedinstvo iz Stare Pazove 3:0 i somborski Radnički 3:1, a izgubila Spartaka 1:3. Utakmica Vojvodina – Radnički, koja je odlučivala o drugom mestu, bila je veoma zanimljiva. Rival je poveo, ali je Vojvodina izjednačila i nakon toga potpuno dominirala. Time su Novosađani stekli pravo da učestvuju na Prvenstvu NR Srbije, na kojem su igrali još i Partizan, Zanatlija, Crvena zvezda, Radnički (svi iz Beograda), zatim Spartak (Subotica) i Radnički (Šabac). Turnir je odigran u Beogradu, a timovi su bili podeljeni u dve grupe. U drugoj grupi Vojvodina je pobedila Radnički 3:0, a izgubila od Partizana 2:3 i Zanatlije 0:3, te zauzela treće mesto, koje nije bilo dovoljno za samu završnicu. Titulu prvaka na kraju finalnog dela osvojila je Crvena zvezda.
Zanimljivo je da je 1953. godine Vojvodina prvi put u istoriji imala priliku da igra u saveznom rangu i propustila je zbog niza okolnosti. Naime, na plenumu Odbojkaškog saveza Srbije odlučeno je da sedmi i osmi član Istočne lige (u saveznom rangu postojala Istočna i Zapadna liga) budu Vojvodina i Sloga iz Brčkog. Pobuna delegata drugih klubova nije toliko čudila, koliko negodovanje Odbojaškog odbora Vojvodine, koji je tražio da se odigraju kvalifikacije. No, navedeni razlozi nisu uvaženi, pa je Vojvodina, ipak, imala pravo da se takmiči u saveznom rangu, ali se klub nije prijavio, jer je stigla informacija da ne mora to da uradi, pošto neće ni Spartak. Međutim, Subotičani su već bili član lige, te nije bilo potrebno da se dodatno prijavljuju, ali je Vojvodina trebala to da učini. Da li zbog zakasnele prijave, ili nečeg drugog, tek, Novosađani nisu učestvovali u Istočnoj ligi, što je i te kako uticalo na slabiju aktivnost kluba u naredne dve godine.
Iako se klub zalagao za održavanje takmičenja u Vojvođanskoj ligi, pokrajinski odbor je, ipak, nije organizovao. Na plenumu OOV je odlučeno da se ukinu zonske lige i da se održe samo sreska prvenstva, gde za to postoje uslovi. Kako bi ostale u formi ekipe su učestvovale na raznim turnirima, a na jednom takvom u Sremskim Karlovcima Vojvodina je osvojila prvo mesto pobedivši oba rivala, Radnički i domaći Partizan. Nakon toga u čast kongresa narodne omladine organizovan je odbojkaški turnir u Somboru. Spartak je osvojio prvo mesto, Radnički drugo, a Vojvodina treće (pobedila samo ekipu karlovačkog Partizana 3:0).
Vojvođanska liga ponovo je ustanovljena 1954. godine. OK Vojvodina je osvojila peto mesto sa pet pobeda i sedam poraza. Ekipa je sigurno mogla mnogo više, što potvrđuju i partije koje je pružila u mečevima sa rivalima iz samog vrha. Tako je, recimo, na svom terenu savladali subotičku Slogu 3:1, pa u šestom kolu tek posle pet setova izgubila od kasnijeg prvaka lige, Mladosti iz Turije, a onda bila bolja od Radničkog iz Vrbasa (3:2). Ipak, u završnici takmičenja, Vojvodina je zabeležila ubedljive poraze od Mladosti i dve Sloge (iz Odžaka i Subotice).
U to vreme Novosađani su trenirali i igrali na nekoliko terena, na igralištu DTV Partizan, na stadionu malih sportova JNA, igralištu kod Partijske škole, terenu iza današnjeg Pokrajinskog veća, gde se odbojka igrala čak i pod reflektorima pred nekoliko hiljada gledalaca.
Usledilo je nekoliko loših godina po Vojvodinu, u kojima se pokazalo da bez prave organizacije nema ni rezultata. U 1955. Novosađani su doživeli pravo rasulo, iako su u prijateljskoj utakmici protiv tada velike ekipe Jugoslavije iz Beograda pokazali da imaju i te kako dobar tim. Naime, Vojvodina je u Novom Sadu krajem juna savladala člana Savezne lige rezultatom 3:2, a ekipu su tada činili: Vojnović, Živanov, Biljanić, Ribarić, Gajić, Marinković, Tatić, Popović, Đurić i Amidžić. Uprkos sjajnom rezultatu, novosadski igrači bili su prepušteni sami sebi, često za takmičenja nisu imali dovoljan broj igrača, za šta se Uprava pravdala nedostatkom terena, prostorija, opreme, trenera, lopti – iako su činjenice upućivale na sasvim drugačije stanje.