Rastanci su uvek najteži. Posebno onda kada ispraćate svoju decu. Posle 11 godina Vošin dres sa brojem jedan neće više nositi Stevan Simić, srednji bloker, jedan od omiljenih kapitena. Karijeru će nastaviti u šampionu Bugarske, ekipi Neftohimik, koja će naredne sezone igrati Ligu šampiona.
Za Vošu je igrao uvek borbeno, emotivno, motivisano. Za njega je to bio tim broj jedan, njegova druga kuća. Ipak, u 27. godini, vreme je da proveri sebe i vidi koliko može u inostranstvu.
– Teško je bilo doneti odluku posle toliko godina. Vojvodina je moja porodica, druga kuća u koju uvek mogu da se vratim. Žao mi je što idem, ali mislim da je vreme, 27 mi je godina i možda je poslednji momenat. Želim da vidim koliko mogu u inostranstvu. Potpisao sam za sada na godinu dana. Neftohimik će naredne sezone igrati Ligu šampiona, tako da mi i to mnogo znači. Nadam se da ću, pre svega, da budem zdrav, da dobro odigram, pa ćemo videti. Imam vremena dosta i da odmorim i da se pripremim za odlazak u Bugarsku. Još uvek idem na treninge prvog tima Voše – kaže Simić.
Stevan je rođen 1996. Sa Vojvodinom osvojio je šest šampionskih titula. Bio je deo ekipe koja je osvojila evropski Čelendž kup 2015, a iza sebe ima i pehare Kupa Srbije i Superkupa.
– Najdraža mi je prva titula od ovih šest u nizu. To je šampionski pehar koji je Vojvodina uzela posle deset godina. Tu je, naravno, i Čelendž kup. Oba uspeha karakteriše to što smo bili mladi, posebno u sezoni 2016/2017. Imali smo smenu generacija, ali dobro smo se poznavali. Bili smo željni igre, dokazivanja, imali smo posebnu energiju.
Kako veli, trudio se uvek da bude dobar sa svima i da pomogne ako može.
– Pošto sam tu dugo, uvek sam stremio tome da sa svima imam korektan odnos, da se niko ne oseća zapostavljenim. Novajlije sam upoznavao sa klubom, pravilima, sa životom i radom. Družio sam se sa svima, tako da ne bih nikog izdvajao.
Manje je bilo onih loših trenutaka, a najviše Stevan žali za minulom sezonom i izgubljenom titulom.
– Znam koliko je uloženo, ciljevi su bili jasni, ali nismo uzeli nijedan trofej. Uvek smo bili tu negde, međutim nismo ispunili očekivanja. Opet, moram reći da je Partizan zasluženo osvojio sva tri trofeja. Od sedam utakmica u šest su nas pobedili, pošteno. Ali, to je sport – kaže on i nastavlja: – U svakom slučaju tih manje lepih momenata bilo je mnogo manje. Pamtiću sve što ima veze sa Vošom. Ovde je ceo moj život. Ovde sam stasao i kao igrač i kao čovek.
Momke koji će nastaviti tamo gde je on stao jako dobro poznaje.
– Vojvodina je odlučila posle ove loše sezone, da pruži šansu mladima. Ima puno dobrih, talentovanih igrača među juniorima i kadetima i među onima koji su već u prvom timu. Verujem da će to biti dobro. Podseća me sve to, na neki način, upravo na tu sezonu kada smo osvojili prvu titulu u nizu. Biće teško, ali verujem u njih. Znam jako dobro Narančića, kao igrača, čoveka i trenera. Siguran sam da će on napraviti odličnu hemiju i atmosferu i da će momci igrati motivisano. Imaju veliku šansu da napreduju, da se dokažu. S te strane mi je žao što neću imati priliku da budem predvodnik tim momcima. Ali ja srcem nigde ne idem. I kad odem u Bugarsku, uvek ću biti uz klub. I sigurno ću se vratiti, da opet obučem dres sa brojem jedan – završava priču Stevan Simić.
Odlasci
Za sada je poznato da naredne sezone deo tima, osim Stevana Simića, neće biti Petar Krsmanović, Maksim Buculjević i Radoslav Parapunov.