Prenosimo vam intervju iz 44.broja našeg časopisa OK Voša
Radoslav Parapunov rođen je u Bugarskoj, u kojoj je posle osnovne škole odlučio da srednju pohađa na ruskom jeziku. U SAD, tačnije na Havijima, završio je koledž. Odbojka mu je ceo život, porodično predodređena. Za razliku od njega Rafael Migel morao je mnogo sportova da isproba da bi se konačno pronašao u magičnoj igri na mreži. Poreklo mu seže do Kube i Afrike, ali je on rođen u Donjecku, gde je živeo sve do preseljenja u Rusiju.
Po dolasku u Novi Sad brzo su se sprijateljili. Jedan drugom postali su podrška i potpora, Radoslav Rafaelu malo više zbog bogatog znanja jezika. Popularni Rafa, kako ga već sada zovu saigrači, uglavnom govori ruski, engleski nešto slabije, dok Rado osim bugarskog odlično priča i ruski, engleski, a bogami malo i srpski.
Radoslav Parapunov rođen je 1997, Rafael Migel godinu dana ranije. Bugarin igra na poziciji korektora, a Ukrajinac sa ruskim pasošem na poziciji primača.
– Odbojku sam počeo da treniram sa desetak godina. Jednostavno, to je bio porodični sport, skoro svi u familiji su igrali odbojku, pa sam i ja krenuo tim putem. Međutim, ja sam jedini koji se odlučio za profesionalnu karijeru – počinje priču Radoslav, a Rafel nastavlja: – Ja sam ozbiljno zaigrao odbojku tek početkom 2014. Pre toga sam mnogo toga trenirao, najviše fudbal i boks. Međutim, trener u školi nas je sve pozvao da treniramo odbojku i posle nekog vremena, posmatrajući me, pitao me je da li želim profesionalno da se bavim njome. Kako mi se svideo sport, odmah sam prihvatio.
Put je Parapunova odveo čak do Amerike.
– Cela moja karijera u Bugarskoj vezana je za CSKA. Tamo sam počeo i igrao sve do završetka srednje škole. Otišao sam u Ameriku 2016. i pet godina proveo na koledžu na Havajima. Logično je bilo da se priključim univerzitetskoj ekipi. Moram da kažem da smo beležili zaista dobre rezultate, osvojili smo tri druga mesta i jednom smo bili šampioni. Poslednje godine bio sam i najbolji igrač prvenstva.
Do pojedinačne nagrade stigao je i Rafael, koji je nakon ukrajinske karijere otišao u Rusiju i tamo igrao Prvu ligu. Sa svojom ekipom osvojio je prvo mesto u poslednjoj sezoni i obezbedio plasman u najviši ruski rang, a bio je MVP lige.
– Sa sedamnaest godina sam se iz Donjecka prebacio u ruski Jaroslavič. Bio sam zaista zadovoljan rezultatima i napretkom, ali sam želeo da vidim i kako se igra odbojka van Rusije. Ponuda Vojvodine bila je zaista primamljiva. I Rusija i Srbija su odbojkaške zemlje. Vojvodina je šampion, ima odličan tim, sjajne uslove i igra Ligu šampiona. Moj veliki san bio je da igram najjače evropsko klupsko takmičenje – predočava Rafael Migel.
Razlozi dolaska u Novi Sad nisu mnogo drugačiji ni kod Radoslava Parapunova.
– To je bila najbolja opcija za mene u tranziciji od odbojke na koledžu do profesionalne. Vojvodina je najbolji tim u Srbiji, možda i najbolji u regionu, a vrlo poštovana u Evropi. Ekipa je dobra, trener je odličan, uslovi su vrhunski, sve je na najvišem nivou i zato je ovo najbolje za mene. Naravno, Liga šampiona je najkvalitetnija klupska liga na svetu, prava je čast igrati je i jedva čekam – ističe Parapunov i dodaje: – Na koledžu neki igrači ne shvataju suviše ozbiljno sport. To je za njih iskustvo više, ali ne ciljaju profesionalnu karijeru. Dosta njih zanima pre svega biznis posle školovanja. Tamo treniraš uveče nakon celodnevnog učenja. U Vojvodini i generalno u evropskim klubovima, fokus je na odbojci. Svi znaju zašto su ovde. Došli su da rade, treniraju, da igraju odbojku i pobeđuju.
I Rafael veli da razlike između Rusije i Srbije postoje, kako one životne, tako i odbojkaške, ali da je opet i mnogo sličnosti. Novi Sad i Vojvodina odmah su mu prirasli za srce.
– Ovde je zaista sve lepo. Grad je divan, igrači su me lepo prihvatili i imamo vrhunske uslove – kaže Rafa, a Rado dodaje: – Novi Sad je prelep, srećan sam što sam ponovo na Balkanu, samim tim Bugarska mi je blizu. Svi se trude da nam obojici ovde bude kao kod kuće. Tim je odličan, a u klubu se o svemu vodi računa. Vojvodina daje sve, stan, hranu, priliku za dobar rad i napredak. Moje je samo da radim i opravdam poverenje.
Koliko im je malo trebalo da se sprijatelje međusobno, toliko brzo su i pobrali simpatije celog tima. Svojim talentom, zalaganjem, radom, prihvatanjem svih obaveza, grada, kulture i svega ostalog ekspresno su zaslužili da budu neizostavni deo Vošine porodice. Dok Radoslav daje već intervjue na našem jeziku, za to vreme Rafael vredno piše rečnik (srpsko-ruski).