Vojvodina van terena

Rezultati se najviše pamte, to je činjenica, ali Odbojkaški klub Vojvodina danas je poznat ne samo po peharima, nego i kao domaćin i realizator mnogih velikih klupskih i reprezentativnih utakmica, te međunarodnih turnira, domaćih završnica, po organizaciji u samom klubu, saradnji sa medijima, velikim državnim i privatnim firmama, značajnim ugovorima i po mnogo čemu drugom. Taj život Vojvodine van terena činio ju je, i još uvek je čini, jednako velikom, poznatom i jakom, kao što su je takvom činili i takmičarski uspesi. Delovanje van terena bitno je uticalo na to da novosadski kolektiv ostane gigant i onda kada željeni rezultati izostanu.

Kad govorimo o marketingu, njegov početak, bez ikakve dileme, može se vezati za dolazak Rajka Kijaca u klub 1979. On je bitno izmenio način razmišljanja, rada i bitisanja. Upravo u to vreme potpisan je prvi značajan ugovor sa firmom „Borovo“ koja je proizvodila sportsku opremu „Puma“, a koju su Novosađani dobijali u velikoj količini. Nakon toga, usledio je prvi pravi sponzorski ugovor, kojem je kumovao Slobodan Bradaš. Preko Naftagasa i jedne japanske firme Vojvodina je dobijala opremu „Asics tiger“ i taj ugovor trajao je sve do 1987. Bila je to najbolja aktuelna oprema za odbojku.

U drugoj polovini osamdesetih donet je predlog da se klub registruje za obavljanje marketinških delatnosti, jer samofinansiranjem više nisu mogli da se pokriju svi troškovi sportskih programa i ostvare visoke ambicije. Takva ideja ubrzo je prihvaćena, pa se oko kluba okupilo nekoliko preduzeća. Tako je angažovanjem Mladena Čomića, kasnije Sigmunda Fratrića, potpisan i ugovor o sponzorstvu sa Agrovojvodinom, koji je trajao do 1990. Tih godina ekipa je nosila opremu italijanske firme JND,  a nakon toga i Wampum preko firme Đovani.

Još jedno novo poglavlje otvoreno je formiranjem preduzeća „Volleyball company“ u sezoni 1991/92, a na čelu preduzeća bio je Miroslav Vislavski. Zarada od sponzorstava i reklame znatno je pomagala u pokrivanju sportskog programa, stipendija igrača, organizaciji utakmica, funkcionisanju kluba. Prvi ugovor o generalnom sponzorstvu potpisan je u avgustu 1992. godine sa tada moćnom Holdinog kompanijom „Š Panonija komerc“, kada je klub poneo ime Vojvodina Holding Š. To je donelo povoljne uslove za funkcionisanje, ali i novu organizaciju i način upravljanja. Ugovor je raskinut u julu 1993, da bi novi bio potpisan u decembru iste godine sa Union internacionalom (Vojvodina je tada imenu dodala i naziv firme, te se zvala – Vojvodina Union internacional), najpre na šest meseci, nakon čega su uspesi doprineli tome da bude produžen do kraja juna 1995. Delovanjem potpredsednika Skupštine Uroša Timotića, te Nedeljka Šipovca predsednika UO NIS-a, Milana Đakovića generalnog direktora NIS-a i Veselina Stankovića direktora NIS RNS-a, 1995. godine je zaključen ugovor sa NIS RNS-om, koji je trajao sve do sredine sezone 2010/11. Za to vreme klub je nosio ime Vojvodina NIS RNS, Vojvodina Novolin, te NIS Vojvodina. Nakon toga generalni sponzor postao je Institut za ratarstvo i povrtarstvo NS seme, koji to i danas. Od tada klub nosi ime Vojvodina NS seme.

Uz Vojvodinu su bili i DD Panonija osiguranje, DD Komercservis, Interprogres, Š YU public, Panonska banka, Novosadska banka, Vojvođanska banka, DDOR Novi Sad, Privredna komora Vojvodine, Novosadska mlekara, Prima EST, Novopak, Neoplanta, Hyundai i mnogi drugi, a u novije vreme to su Dunav osiguranje, Amstel, Nikolas, MK grupa, Produktna berza, Jazak, Minakva, Gode medico, Best Seed Producer, Foto-oko…

Igrači Vojvodine su u drugoj polovini devedesetih nosili i sportsku opremu „Nike“. Bio je to fantastičan sportski ugovor, koji je karakterisala velika količina sportske opreme, kao i plaćanje premija za prvenstvo i takmičenje u Evropi. Zbog bombardovanja je ugovor prekinut, a posle toga je uspostavljena saradnja sa Pumom, zatim sa Champion, Naai i Errea sportskom opremom.

Osim saradnje i ugovora sa priznatim i velikim firmama, nezaobilazne u marketinškim aktivnostima postale su i organizacije raznih manifestacija, turnira, promocija… Veliki broj međunarodnih turnira organizovan je i osamdesetih godina, ali je devedesetih usledio pravi uzlet. Po završetku sezone 1992/93. Vojvodina je uz podršku „Panonija Š komerca“ i DD „Autovojvodine“ organizovala turnir u bič-voleju „Trofej Vojvodine“, kao i Prvenstvo Novog Sada. Sjajne predstave privlačile su sve veću pažnju javnosti, učinile da se odbojka voli i gleda tokom cele godine, a bič-volej turniri ubrzo su postali tradicija. Nezaobilazni su postali i susreti „Šampion protiv šampiona“, koji su po okončanju takmičarske sezone okupljali aktuelnu ekipu Vojvodine i tim sastavljen do bišvih igrača novosadskog kluba. Nekoliko puta organizovan je i međunarodni „Memorijal Dušana Tojagića“, koji je ponovo oživljen 2010. godine, ali ovoga puta posvećen mlađim kategorijama, talentovanim ekipama i selekcijama. U čast velike legende tradicionalni je postao i „Memorijal Žarka Petrovića“. Tu ne treba zaobići ni organizaciju turnira u okviru evropskih kupova, te reprezentativnih utakmica, pre svega onih u Svetskoj ligi. Ocene svetskih i evropskih organizacija, kao i samih učesnika, uvek su bile najviše, a iz Novog Sada svi su nosili lepe utiske. Klub redovno radi i promocije po školama i gradskim klubovima.

Paralelno sa takvim delovanjem, radilo se i na izgrađivanju imidža kluba, kao ozbiljne i prepoznatljive institucije. Tako su neizostavni deo utakmica postali bilteni, te čuvena maskota Lala, pa čirlidersice, odbojkaška himna Vojvodine, nagradne igre, a neko vreme su publiku zabavljali i razni orkestri. Na polju odnosa sa javnošću osim pomenutih biltena, koji su medijima olakšavali posao, štampani su i mnogi drugi propagandni materijali, između ostalih i kalendari, notesi, te klupski časopis „OK Voša“, koji ponovo ugledao svetlost dana pre nekoliko godina i danas izlazi tri puta u sezoni, a u novije vreme i prepoznatljiva brošura sa fotografijama i podacima kompletne, ekipe, stručnog štaba, rukovodstva, sa kalendarom takmičenja, himnom, kratkim istorijatom i pregledom osvojenih pehara, kao i tehničkim podacima kluba. Klub je pratio i modernu tehnologiju, pa je dobio i svoju oficijelnu internet prezentaciju. Sajt kluba danas je dopustupan svima, sa uvek svežim informacijama, intervjuima, fotografijama, statistikom, video-klipovima…

Vojvodina je uspostavila i odličnu saradnju sa TV kućama, pre svega sa nacionalnom, kao i sa Televizijom Vojvodine, koje su prenosile i prenose veliki broj utakmica, što direktno, što odgođeno. Igrači, treneri i rukovodioci postali su redovni gosti televizijskih i radio-stanica, a sjajan odnos napravljen je i sa pisanim medijima, posebno lokalnim. Lokalna štampa i lokalni sportski novinari sjajno su pratili i prate takmičarske nastupe Vojvodine, ali i sva ostala klupska dešavanja. Neretko su štampa, kao i TV i radio stanice medijski pokrovitelji utakmica, turnira, promocija, a reklamne najave redovno idu uz autorske tekstove. Pre svih tu su Dnevnik, te Televizija Vojvodine, Prvi radio, zatim Radio Novi Sad, Radio 021, Novosadska TV, pa dopisništvo Žurnala, Večernjih novosti, Kanal 9 i mnogi drugi. Konferencije za novinare uoči utakmice, svečana potpisivanja ugovora sa firmama i igračima, učešće na LORIST-u i Poljoprivrednom sajmu, razni promotivni skupovi takođe su postali nezaobilazni deo života Vojvodine. U klupskim prostorijama otvorena je i bogata arhiva, na čijem je začetku radio Miroslav Vislavski, a ona danas podrazumeva veliki broj snimaka sa utakmica, reklamnih spotova, fotodokumentaciju i preskliping.

Posebno mesto u organizaciji i životu kluba zauzima sekcija veterana. Ona je, zahvaljući angažovanju Miroslava Vislavskog, osnovana u sezoni 1992/93. u dvorištu Doma kulture (tačno tamo gde su 1946. udareni prvi temelji novosadske odbojke). Time su čast i poštovanje ukazani svima onima koji su stvarali istoriju Vojvodine. Od tog momenta pa sve do danas, sekcija okuplja bivše igrače, trenere, članove, koji drže sastanke, organizuju prijatna druženja, pomažu klubu iskustvom i savetima.

Danas je edukovana odbojkaška publika u Novom Sadu nadaleko poznata. Na tribine je u velikom broju stigla zahvaljući dobrim igrama i rezultatima kluba, ali i posebnim odnosom prema njoj. Vojvodina je morala i van terena da radi kako bi pridobila navijače, a uzlet je, opet, krenuo početkom devedesetih. Najpre je mala sala SPC „Vojvodina“ bila puna, a uskoro i tesna, pa je domaća finala i evropske utakmice u velikoj sali pratilo i po nekoliko hiljada ljudi. Posebno upamćena ostala je utakmica sa Sislijem u sezoni 1995/96, kada je hala bila puna, a zatim se karta više, za mnoge važne klupske i reprezentativne mečeve, tražila i u godinama koje su sledile. Od posebnog značaja je i prisustvo navijačkih grupa, koje su bile dugo poznate kao fudbalske, ali se sa njima dugo radilo na edukaciji i uspostavila dobra saradnja, koja je rezultirala pravim spektaklima na tribinama.