Sezona 2023/24. donela je potpuni zaokret. Nakon ostavke Boškana, klub su napustili i skoro svi iskusniji prvotimci. Vojvodina je tada donela stratešku odluku — da pruži šansu jednoj izuzetnoj generaciji koja je već u mlađim selekcijama pokazivala potencijal, karakter i kontinuitet.
U timu su ostali Bajandić, Rudić, Negić, Ubiparip i Mišković, kao i mladi dizač Matija Milanović, koji je već bio deo ekipe u drugom delu prethodne sezone. Prvom timu priključeni su Kopitić, Stanković, Đogić, Kokeza, Elezović i Dakić, dok su se sa pozajmica vratili Lagundžin i Savovski. Posle mnogo godina, u klub se vratio i iskusni dizač Žarko Kisić — kao kapiten, kao onaj “iz senke” koji bodri ekipu, donosi energiju, ulazi kada zatreba i pomaže trenerima u svakodnevnom radu.
U prvi tim je ušao i trener Marko Narančić, koji je ovu generaciju vodio i kroz mlađe selekcije, preuzevši ulogu šefa stručnog štaba. Njegov asistent postao je Siniša Gavrančić.
Imperativa nije bilo. Planovi su bili dugoročni. Pravljena je ekipa za godine koje dolaze, sa jasnim ciljem da igrači stasavaju, sazrevaju i u pravom trenutku budu spremni da se bore za titulu.
Sposobnost za najviše domete pokazali su crveno-beli već na startu sezone, pobedom nad Partizanom i osvajanjem pehara Superkupa. Igrali su hrabro, bez trunke straha i treme, mladalački ludo i izuzetno motivisano. Ali, teško da bi sama hrabrost bila dovoljna da ovi momci nisu posedovali i izuzetan potencijal i kvalitet.
U CEV kupu preskočili su prvu prepreku — ukrajinsku Žitičji Polisju — i plasirali se u šesnaestinu finala, gde je bolji bio španski Rio Duero.
Nastavak sezone doneo je niz sjajnih partija, epskih utakmica, preokreta i maratona koje su uglavnom rešavali u svoju korist. Put do finala Kupa Srbije nije bio lak, a činjenica da su Novosađani izbacili Crvenu zvezdu i Partizan dala je dodatnu težinu kasnijem osvajanju pehara. U finalu ovog nacionalnog takmičenja u Obrenovcu savladala je Vojvodina Mladi radnik.
Ipak, neiskustvo, emotivno pražnjenje i mladalačka energija učinili su svoje. Nakon Kupa Srbije usledio je pad, pa su u završnici lige propustili priliku da zadrže višu poziciju na tabeli. U četvrtfinalu plej-ofa zaustavio ih je Karađorđe, ali to nije umanjilo podvig osvajanja dva trofeja. Vredi istaći i da su sezonu završili i u plej-of ušli bez libera Stefana Negića, koji se povredio u meču sa Radničkim, pred kraj ligaškog dela. Takođe, zbog zdravstvenih problema veći deo sezone ekipi nije mogao da pomogne Igor Lagundžin.
Uoči sezone 2024/25. ekipu su napustili Kisić, Rudić i Bajandić, kao i mladi Dakić, dok je Đogić otišao na pozajmicu. U tim su se vratili Antunović i Perović. Licencirani su mladi, sedamnaestogodišnjaci dizač Stefan Marić, primač Vuk Kulpinac (deo ekipe postao još polovinom prethodne sezone) i srednji bloker Andrej Aleksić. Sezonu su crveno-beli započeli i bez libera Stefana Negića, koji je još uvek bio u fazi oporavka posle teške povrede i operacije. Do njegovog povratka, u devetnaestom kolu Superlige 1. marta, teret na toj poziciji nosili su Uroš Mišković (2002) i Vuk Nedić (2005), pokazavši da budućnost na mestu libera ne treba da brine.
Zahtevna takmičarska godina testirala je snagu, zajedništvo i veru na svakom koraku. Vojvodina je odigrala čak 40 utakmica — 32 u domaćoj ligi, pet u Kupu Srbije, jednu u Superkupu i dve na evropskoj sceni. U Superkupu su poraženi crveno-beli tek nakon neizvesnih pet setova, dok su u Kupu Srbije stigli do polufinala, i to bez povređenog Danila Elezovića.
Naime, u šesnaestini CEV kupa protiv CSM Corone, na utakmici u Rumuniji u novembru, ozbiljnu povredu kolena doživeo je Elezović, koji je kasnije i operisan. Umesto njega, u decembru je crveno-beli dres obukao iskusni Marko Radosavljević, koji je stigao svega nekoliko dana pred kup utakmicu i dao svoj doprinos — sve do nesrećne povrede pred plej-of. Nešto ranije vratio se i Andrej Rudić.
U nastavku lige Vojvodina je u jednom periodu bila i prva na tabeli. Pred sam kraj propustili su Novosađani priliku da u direktnom okršaju sa Radničkim učvrste lidersku poziciju. Ipak, drugo mesto bilo je dobar rezultat s obzirom na to da su iza ostale mnogo iskusnije ekipe.
Lako su preskočili puleni trenera Marka Narančića prvu prepreku u plej-ofu. U četvrtfinalu, u dva meča nadigrali su ekipu Niša, nakon čega su usledile uzbudljive i neizvesne polufinalne i finalne utakmice.
Iako je Vojvodina na svom terenu poražena od Crvene zvezde na startu polufinala, uspela je uzvrati brejk u Beogradu i izbori se za majstoricu. U trećem meču, u sjajnoj atmosferi u maloj sali Spensa, nijanse su odlučivale, a više hrabrosti, odlučnosti i motiva u pet setova imali su novosadski prvotimci.
Veliki favorit u borbu za titulu bio je iskusni Radnički, koji je čak i poveo 2:0 u ovoj seriji. No, Vojvodina je tada okrenula finalnu seriju i izborila majstoricu. Namučili su crveno-beli Kragujevčane u pet mečeva i uz malo više iskustva i bolji zdravstveni bilten možda su mogli i do titule. Ipak, u tom trenutku, u petom susretu u Kragujevcu, morali su čestitati trenutno boljoj ekipi Radničkog.
Činjenica je da je Vojvodina jedini klub u najvišem rangu srpske odbojke koji je dao priliku tolikom broju mladih igrača. U Novom Sadu je oduvek bilo teže izboriti se za mesto u timu, a naročito na terenu — jer težina grba, tradicije i istorije nosi i posebnu odgovornost.
Rad sa mladima je dugoročan proces koji zahteva strpljenje, upornost i veru. Rezultati i šampioni ne nastaju preko noći. Ono što je važna Pobeda tada bila za Vojvodinu jeste i to što je pobrala simpatije sugrađana, navijača, ljubitelja odbojke, dece, tinejdžera, pa su završne utakmice u sezoni obeležile pune tribine i neverovatna atmosfera i podrška. Voša je pokazala da budućnost pripada onima koji veruju u svoju mladost.