Na startu sezone 2020/21. igrački kadar bio je, manje-više, nepromenjen. Klub je napustio libero Nikola Lakčević, dok se sa pozajmice vratio mladi Radoslav Brborić. Umesto Nedeljka Radovića u ekipu je stigao iskusni dizač Luka Čubrilo, koji se vratio u svoj matični klub sa jasnom namerom da pomogne. Iz mlađih selekcija u prvi tim prekomandovani su primač Veljko Prišić i srednji bloker Aleksandar Bošnjak.
Još pre početka sezone bilo je jasno da će se utakmice igrati bez prisustva publike, kao posledica pandemije koronavirusa, što je u velikoj meri obeležilo čitavu takmičarsku godinu.
Uprkos specifičnim okolnostima, crveno-beli su sezonu otvorili osvajanjem pehara Superkupa. Na međunarodnoj sceni, međutim, Vojvodina nije imala sreće sa žrebom. Kvalifikacioni turnir za Ligu šampiona igrala je u Italiji, gde su joj rivali bili londonska Polonija i sjajni Trentino, koji je kasnije stigao čak do finala elitnog evropskog takmičenja. Ni u CEV kupu Novosađani nisu mogli mnogo protiv moskovskog Dinama, ekipe koja je na kraju sezone osvojila ovaj evropski trofej.
Takmičenje u Kupu Srbije završeno je u polufinalu, gde je Vojvodinu zaustavio kragujevački Radnički. Taj poraz uslovio je promene u stručnom štabu – dotadašnji sportski direktor Slobodan Boškan preuzeo je ulogu šefa stručnog štaba, zamenivši Sinišu Gavrančića. Uz Đorđa Đurića, u stručni tim je kao asistent uključen i Dejan Vulićević.
Nekoliko kola pre kraja ligaškog dela sezone, Vojvodina je obezbedila prvo mesto u Superligi i sa te pozicije ušla u plej-of. Preko Crvene zvezde i Radničkog, crveno-beli su stigli do finala, gde su snage odmerili sa Partizanom. Nakon izjednačenja na 1:1 u seriji, ekipa trenera Boškana pružila je moćnu partiju na svom terenu, da bi potom u gostima, uz sjajnu borbu i maksimalan napor, slavila rezultatom 3:2. Na taj način, Vojvodina je peti put zaredom postala prvak države i u klupske vitrine donela osamnaesti šampionski pehar.
Uoči sezone 2021/22. došlo je do značajnih promena u igračkom kadru. Klub su napustili Mašulović, Blagojević, Buša i Kovačević, dok je sa američkog koledža stigao bugarski korektor Radoslav Parapunov. Crveno-beli dres obukao je i Andrija Vilimanović, a u klub su se vratili David Mehić i Nemanja Čubrilo. Licencirani su i talentovani Branko Kopitić i Milan Zečević, dok se na poziciji libera Stefanu Negiću pridružio Uroš Mišković.
Sezona je otvorena osvajanjem Superkupa u Kraljevu. Prvi deo prvenstva protekao je uz minimalne oscilacije, ali je ostao utisak da je Vojvodina mogla da ima i bolji skor, s obzirom na to da je nakon devet kola zabeležila šest pobeda i tri poraza. U Kupu Srbije Novosađani su stigli do polufinala, gde su poraženi od Partizana.
Posle dužeg vremena, srpski predstavnik nije morao da igra kvalifikacije za Ligu šampiona, pa je Vojvodina direktno ušla u grupnu fazu. Za rivale je imala Benfiku iz Lisabona, Berlin i moćni ruski Zenit. Šansu za prolaz crveno-beli su tražili u duelima sa portugalskim predstavnikom, ali su zdravstveni problemi značajno uticali na određene rezultate.
Ono što je ostalo upisano kao veliki podvig jeste pobeda Vojvodine u Rusiji protiv Zenita, rezultatom 3:0. Novosađani su na to gostovanje otputovali oslabljeni, kako zbog pozitivnih slučajeva koronavirusa, tako i zbog povreda, ali su meč odigrali u jednom dahu. Sve je delovalo kao san, a prava je šteta što taj rezultat nije bio dovoljan da se sa još jednom pobedom obezbedi nastavak takmičenja.
U nastavku Superlige bilo je kikseva, ali je Vojvodina igrala najbolje kada je bilo najpotrebnije. Dolazak iskusnog češkog primača Kamila Baraneka u decembru ispostavio se kao možda i ključan potez. Crveno-beli su bez poraza prošli kroz četvrtfinale protiv Mladog radnika i polufinale protiv Partizana, nakon čega je usledilo epsko finale sa Spartakom.
Upravo u toj borbi za titulu desilo se ono što je dugo nedostajalo srpskoj odbojci. Ne samo da je kvalitet odbojke bio na visokom nivou, već su tribine, kako u Novom Sadu, tako i u Subotici, bile ispunjene do poslednjeg mesta. Vojvodina je povela sa 2:0 u seriji, Spartak je treći meč dobio na svom terenu, a potom je, u atmosferi za pamćenje, Voša pred svojim navijačima stigla do šeste uzastopne titule.
Nakon toga usledila je jedna neobična i rezultatski, bez sumnje, neuspešna sezona. U takmičarskoj 2022/23. godini, kako su mnogi govorili, Vojvodina je imala „tim snova“. Stigli su reprezentativci, bloker Petar Krsmanović i dizač Maksim Buculjević, kao i talentovani primač Žarko Ubiparip. U ekipi su ostali Vilimanović, Simić, Parapunov, Bajandić, Rudić i Negić, pa je na papiru sklopljen veoma snažan igrački mozaik.
Međutim, tokom sezone pokazalo se da je ekipi nedostajalo više zajedništva i hemije. Već na startu zabeležen je kiks u meču za pehar Superkupa, kada je Vojvodina na svom terenu poražena od Partizana, rivala koji se ispostavio kao koban za crveno-bele tokom čitave sezone.
Prvi deo prvenstva Vojvodina je završila sa samo jednim porazom i izborila plasman u finale Kupa Srbije, ali ni u borbi za taj trofej nije uspela. Veliko finale, koje je odigrano u Ubu, ponovo je pripalo Partizanu.
U grupnoj fazi Lige šampiona crveno-beli su pružali dobre partije i imali priliku da nastave takmičenje. Posebno se izdvaja pobeda nad Monpeljeom rezultatom 3:1 u velikoj sali Spensa. Ipak, Vojvodina je ostala na toj jednoj pobedi i grupu završila na poslednjem mestu, iza Jaščebskog, Fridrihshafena i Monpeljea.
Oscilacija je bilo i u nastavku Superlige. U četvrtfinalu plej-ofa Voša je rutinski eliminisala Takovo, a zatim je usledio pravi polufinalni triler protiv Spartaka. Subotičani su napravili brejk u Novom Sadu, ali su crveno-beli uzvratili u drugom meču. U majstorici, odigranoj u maloj sali Spensa, gosti su u petom setu imali gotovo sve u svojim rukama, ali je jednu loptu magično spasao libero Uroš Mišković. Taj trenutak dao je dodatnu energiju Vojvodini, koja je preokrenula meč i izborila plasman u finale.
Ipak, u borbi za titulu, Partizan je pokazao više energije, motiva i hemije, te zasluženo stigao do šampionskog pehara.
Nakon toga Slobodan Boškan je podneo ostavku na mesto šefa stručnog štaba.