U sezoni 2002/03. napravljen je dovoljno dobar zalet. Neki mladi igrači su stasali do igračke zrelosti i sada im je samo trebalo pridodati one, koji će biti pravi šrafovi za šampionsku mašinu. Svi u klubu želeli su evropsku Vojvodinu, pa su se, uz svesrdnu podršku Uprave, klupski rukovodioci i stručnjaci bacili na posao. U italijanski Lube je otišao talentovani Bojan Janić, a povratak proslavljenih igrača u Novi Sad definitivno je obeležio prelaznik rok. Vošin dres u sezoni 2003/04. ponovo su obukli Slobodan Boškan, Đula Mešter i Vasa Mijić. Uz već postojeći kadar bila je to zaista ekipa snova i prava je šteta što na međunarodnoj sceni žreb nikako nije bio na strani Novosađana, jer su definitivno mogli do neslućenih visina (a i ovako su postigli uspeh plasmanom među osam najboljih).
– Odlučio sam se da se vratim, a na to je uticao i dolazak Boškana i Mijića. Prva sezona je bila fenomenalna, imali smo sjajnu ekipu, na svakoj poziciji po dva tri jaka igrača, pa Dabić nije znao koga da stavi da igra. Bio je to dobar spoj mladih i iskusnih – seća se Đula Mešter.
Na startu sezone u arhivi su bili najveći konkurenti Budućnost i Budvanska rivijera. Svi su imali čvrste razloge da veruju da je kratkom postu došao kraj i da se pehari vraćaju u klupske vitrine. Polufinalni turnir Kupa bio je samo formalnost, a nakon toga Vojvodina se ozbiljno pripremala za kvalifikacioni turnir CEV kupa, čiji je bila domaćin. U tri kola Novosađani nisu izgubili ni set, te su kao prvoplasirani na turniru obezbedili plasman u osminu finala. Na novo evropsko iskušenje u Poljsku krenuli su autobusom. Ni dalek put nije omeo crveno-bele da pokažu da su bolji i od sjajne poljske odbojkaške škole. Maksimalnih 3:0 u gostima protiv Jasčebja za neke je bilo možda i iznenađenje, ali ne i za prvotimce Vojvodine koji su znali koliko vrede. I u revanšu su slavili istim rezultatom i na taj način otišli u četvrtfinale, odnosno među osam najboljih u CEV kupu.
U međuvremenu, na domaćoj sceni kroz mečeve je Vojvodina prolazila kao uragan, a prvo krunisanje usledilo je na finalnom turniru Kupa u Budvi.
– Trudili da to bude najbolje što može, da svako da svoj maksimum. Mi stariji smo bili tu da poguramo mlađe. Za mene je ta sezona bila važna, kao i sve do tada. Nikada nisam pravio razliku. Za mene postoji samo pobeda, bez obzira na to u kojoj ligi nastupam, sa kojom ekipom i u kom trenutku – ponosan je Slobodan Boškan.
Nemilosrdan žreb i silno jak rival zaustavili su Novosađane u evropskom pohodu. Ruska Lokomotiva protutnjala je u dvomeču sa Vojvodinom, ali to nije umanjilo uspeh napravljen do tada.
– To je bila sezona u kojoj se moralo sve osvojiti. Istina, nisu ni drugi bili naivni, ali mi smo bili superiorni. Bio je ogroman pritisak, nije se smelo pogrešiti. Za mene je to bilo novo iskustvo, radio sam sa gotovim igračima, koji su mi mnogo pomogli u razvoju mlađih prvotimca. Te sezone smo jednu utakmicu izgubili u Novom Sadu, u polufinalu od Budućnosti, ali smo nakon toga završili posao u Podgorici – kaže Radovan Dabić.
Bila je to zaista jedna sjajna sezona, u kojoj su i mlađe kategorije bile najbolje i time samo upotpunile uspeh kluba.
No, nakon toga najbolji igrač iz minule sezone, Slobodan Boškan, napustio je redove Vojvodine i karijeru nastavio u Francuskoj. Za njim su otišli i Marić, Radić i Roganović. Cilj klupskih pregaoca bio je bar delom zadržati kostur tima, nadomestiti odlaske i ponovo jurišati na oba domaća trofeja. Za najviše ciljeve stvorena je dobra osnova, pošto su ostali Mešter, Mijić, Kozić, Perić i Roljić, a pristigli su povratnici Đorđe Đurić i Dragan Ristić. Takođe su licencirani talentovani mladi igrači iz juniorskog pogona, Miloš Vemić, Marko Podraščanin i Žarko Kisić.
Odlično je Voša startovala u domaćoj ligi, a na kolenima su bili i najveći konkurenti, Budućnost, Budvanska rivijera i Crvena zvezda. Počela je i Liga šampiona, u kojoj su Novosađani želeli do druge runde, ali su oscilacije i neki nesretni porazi zaustavili Dabićeve izabranike na tom putu.
Na finalnom turniru Kupa u Budvi prvog dana Ribnica nije bila tako opasan rival, ali je finale donelo sjajnu, uzbudljivu borbu, igru nerava, u kojoj su Novosađani bili bolji od Budvanske rivijere u pet setova.
U završnici domaće lige desila su se dva teška poraza, od Budućnosti i Crvene zvezde, a tek tada je bilo jasno koliko nedostaju Branko Roljić i Dragan Ristić, jer zbog povrede nisu mogli da pomognu timu. Međutim, do plej-ofa je koliko toliko sve došlo na svoje, u polufinalu je lako preskočena Budvanska rivijera i falio je samo još završni korak do odbrane titule. Neočekivano, račune je Vojvodini pomrsila Budućnost, koja ne samo da je osvojila trofej, nego je do njega stigla u tri meča.
U finišu sezone održana je i redovna izborna Skupština, na kojoj je za novog predsednika Skupštine izabran Igor Mirović, a za potpredsednike Zoran Gajić i Uroš Timotić. Predsednik Upravnog odbora ostao je Đorđe Mihajlović.