Posle osvajanja duple krune, u sezoni 2007/08. Odbojkaški klub NIS Vojvodina nalazio se pred novim početkom. Otišli su reprezentativci Podraščanin i Samardžić, zatim i korektor Jekić, te Bojković, Duduj i Knežević. Iz mlađih kategorija priključenii su Luka Čubrilo,Veselinović i Drapšin, a kako bi dopunili selekciju novosadski stručnjaci doveli su Maksimovića, dok su Ateljević i Filipaš vraćeni sa pozajmice. Već na startu sezone dogodio se veliki i neočekivani neuspeh. Jednostavno, za poraz od daleko slabije ekipe VGSK u osmini finala Kupa i prerani kraj u ovom takmičenju, nije bilo pravog opravdanja. Nakon toga, u novembru se Vojvodina suočila sa novim iskušenjem, koje je bilo možda i presudno za celu sezonu. Razboleo se dizač Žarko Kisić, na kojeg se nije moglo računati do kraja sezone. Ekipa je nastavila sa neiskusnim igračima Čubrilom i novopridlošlim Čorićem.
Na međunarodnoj sceni Novosađani nisu mogli ništa da učine, osim da u dve utakmice na svom terenu, protiv Panatinaikosa i Belhatova, otkinu po set i ostave dobar utisak.. Crveno beli su, sa pet poraza, završili takmičenje u Ligi šampiona na poslednjem mestu.
U prvenstvu je, posle serije od četiri pobede, nastupila kriza rezultata, pa je plasman u plej – of visio gotovo do samog kraja lige. U poslednjoj utakmici protiv Ribnice taj cilj je ostvaren, a u doigravanje se ušlo sa treće pozicije. Dve pobede na terenu Crvene zvezde, donele su nadu da se jedna teška sezona, ipak može dobro završiti. Međutim, usledili su porazi u Novom Sadu, a zatim i u majstorici u Beogradu.
Sa druge strane, mlađe kategorije bile su uspešnije. Na majskom turniru u Beogradu osvojeno je prvo mesto, dok su juniori bili vicešampioni Srbije. Selektirana su devetorica mladih igrača, što će se kasnije pokazalo veoma kapitalnim.
Nakon devet godina provedenih u klubu uoči sezone 2008/09. otišao je Radovan Dabić. Po ustaljenoj praksi prilika je ukazana dotadašnjem Dabićevom prvom saradniku Nikoli Salatiću, dok je njegov pomoćnik postao Strahinja Kozić. Ni ovoga puta nisu izostali odlasci igrača, a ekipu su napustili Kisić, Srđan i Zoran Jovanović, Ateljević i Filipaš. Kao pojačanje došao je korektor Petar Čurović, a iz mlađih kategorija licencirani su Mirosavljević, Basta i Jovović. Kapiten je postao Miloš Vemić.
-Dve godine sam bio kapiten. Mislim da sam bio veoma mlad za tako veliku ulogu, ali sam u to vreme bio najstariji i najiskusniji. To je samo potvrda koliko je ekipa bila mlada. Ponekada mi je ta uloga predstavljala i pritisak da uvek moram da vučem ekipu, da bodrim i vodim. No, bila je i velika čast nositi kapitensku traku u Vojvodini – veli Miloš Vemić.
Od Evrope se Vojvodina oprostila već u kvalifikacijama Čelendž kupa, posle dva poraza od ukrajinske Lokomotive. Mali šok i dva iznenađenja na startu domaće sezone (porazi od Mladog radnika i Smedereva), ipak nisu demoralisali ekipu, koja je predanim radom i upornošću gradila formu, te nastavila pobedama nad Radničkim, Partizanom, Ribnicom i Crvenom zvezdom. Tim je sa treće pozicije ušao u plej-of. Takođe, crveno-beli su se plasirali i na finalni turnir Kupa, bili domaćini te završnice i onda nesrećno, posle velike borbe, izgubili u polufinalu od Radničkog 2:3.
U polufinalu plej-ofa u pet uzbudljivih mečeva protiv Crvene zvezde obezbeđeno je finale sa Kragujevčanima. Usledilo je pet teških utakmica finala sa Radničkim. Posle dva poraza u Kragujevcu, Vojvodina je uz podršku publike na svom terenu uspela da se izbori za majstoricu. Priliku je imala i u majstorici, ali je na poraz uticalo niz nesretnih okolnosti.
Pojedinačnu afirmaciju doživeli su mladi igrači Luka Čubrilo, Miloš Vemić, Borislav Petrović, jer su dobili priliku i u A reprezentaciji Srbije.
Takmičarskoj sezoni 2009/10. prethodila je Skupština kluba na kojoj je Vojvodina dobila i nove članove. Za predsednika Skupštine imenovan je Saša Dragin, a za predsednika Upravnog odbora Goran Ćato. Nedugo posle toga za novog generalnog direktora izabran je proslavljeni reprezentativac i nekadašnji igrač crveno-belih Vasa Mijić, čime je na sjajan način nastavljena praksa da se bivši prvotimci vraćaju u klub i na nekim drugim funkcijama pomažu u trajanju i ostvarivanju dobrih rezultata.
Kada je ekipa u pitanju, ona je opet pretprela izmene. Otišli su Čupković, Čorić, Maksimović i Januzović, a u redovima Novosađana ponovo je bio iskusni srednji bloker Gabrijel Radić, koji je sa Petrom Čurovićem činio tandem najstarijih. Ekipi u kojoj su koliko toliko iskustvo već stekli Miloš Vemić, Borislav Petrović i Goran Škundrić, a Čubrilo i Jovović pregrmeli prve korake u A timu, pridodati su pažljivo selektirani talentovani igrači Marko Ivović iz Ljiga i Milija Mrdak iz Kraljeva. Naravno, priču je zaokružila i plejada mladih prvotimca iz sopstvenog pogona. Kratko je igrao i Nenad Simeunović, koji je kasnije nastavio sezonu u inostranstvu.
Ni ovoga puta NIS Vojvodina nije bila među favoritima za osvajanje domaćih trofeja, ali se to u finišu sezone promenilo.
Prva potvrda vrednosti ekipe stigla je na finalnom turniru Kupa, koji je održan u Novom Sadu. Pred punim tribinama i uz sjajnu podršku publike kapiten Vemić i saigrači su iznenadili i rivale i sve prisutne stručnjake, ne samo osvajanjem pehara, nego i načinom na koji su do njega došli. Crveno-beli disali su kao jedan, igrali motivisano, angažovano i veoma kvalitetno. Izgubili su samo jedan set i to u polufinalu od Crvene zvezde, dok su aktuelnog šampiona ekipu Radničkog savladali u finalu maksimalnim rezultatom.
Mnogima je tada za oko zapao Marko Ivović, koji je definitivno bio junak turnira.
I u finišu prvenstva nastavila je NIS Vojvodina sa dobrim igrama, a možda malo više iskustva nedostajalo je da u polufinalu plej-ofa preskoči Radnički. Ova dva tima vodila su veliku borbu, a Kragujevčani su stigli do finala tek posle pet utakmica.
No, nije bilo razloga da se sezona ne okarakteriše i više nego uspešnom, a u klubu visokih ambicija kakav je Vojvodina logično je što su svi žalili za propuštenim u borbi za titulu.
