Mađioničari na terenu i van njega – to su bili svi u novosadskom kolektivu u sezoni 2014/2015. Bila je to bajka koju je retko ko mogao i da zamisli. Samo najhrabriji i najluđi maštari bili su kadri na javi dosanjati baš takav san. Vojvodina NS seme osvojila je prvi evropski klupski trofej – Čelendž kup i tako ispisala ne samo klupsku istoriju, nego i istoriju srpske odbojke.
Međunarodni uspeh bio je produkt višegodišnjeg rada i sazrevanja i takav sistem Vojvodine još jednom je pokazao da briga o mladim igračima, ulaganje u sopstvenu školu, predan i kvalitetan rad, uz malu dopunsku selekciju daju najbolje rezultate.
Istina, Vojvodina NS seme uradila je u ovoj sezoni više od očekivanog. Uz neminovne promene u timu, plan je bio da igrači koji su ostali, a koji su bili baza u koju se najviše uložilo, pokažu koliko vrede, da odu korak dalje, najave blistavu budućnost i bore se za domaće trofeje. Novosadski tim napustilo je osam igrača. Otišli su Radić, Martinović, Kapur, Veselinović, Strugar, Vrban, Brzaković.
Stasavali su supertalentovani Luburić, Katić, Mihajlo i Čedomir Stanković, a bile su tu i nove snage Simić i Mehić. Stigao je mlad, ali iskusan dizač Igor Jovanović, kao i najbolje ocenjeni libero lige Nikola Peković. Svojim iskustvom pomogli su mnogo Veljko Petković i Borislav Petrović.
U prvom delu Superlige tim je ostvario devet pobeda i tri poraza, od toga dva meča izgubljena su u pet setova. Kako je sezona odmicala rasla je forma Novosađana. Igrali su puleni trenera Strahinje Kozića sve kvalitetnije, upoznavali se, sastavljali i sklapali mozaik.
Do finalnog turnira Kupa Srbije crveno-beli koračali su sigurno i ubedljivo. To je bio pravi znak za menadžment da konkuriše za tehničkog organizatora završnice. Pošto je domaćinstvo dobijeno svi su prionuli na posao da u maloj sali Spensa sve bude na najvišem nivou. I bilo je, na terenu i van njega. Pred punim tribinama puleni trenera Strahinje Kozića u dva dana savladali su dva velika rivala, Crvenu zvezdu i Partizan. Na radost ekipe, navijača, prijatelja, sponzora, pehar je visoko podigao kapiten Veljko Petković sa saigračima.
Čekali su Novosađane u završnici sezone i novi izazovi, najpre evropsko finale, a onda i domaći plej-of.
Prava je šteta što Kupu Srbije i Čelendž kupu nije pridružena i šampionska titula, jer je Vojvodina imala tim i za taj rezultat. No, naporan raspored, fizička i emotivna iscrpljenost učinili su svoje. Samo dva dana po dolasku iz Lisabona Vojvodinu je čekalo polufinale plej-ofa protiv odmorne i dobre Crvene zvezde. Slavli su Beograđani 3:0, ali to nikako nije umanjilo vrednost jedne od najuspešnijih sezona u istoriji novosadskog kluba.
Put do krova Evrope
Iako na međunarodnoj sceni na startu nisu crveno-beli imali sreće, megdan sa velikim Trentinom u šesnaestini finala CEV kupa nije ih obeshrabrio. Naprotiv. Sjajan otpor, posebno u maloj sali Spensa, doneo je potrebno samopouzdanje.
Kada je već bio poznat žreb za nastavak evropske priče, odnosno takmičenje u Čelendž kupu, svi u novosadskom kolektivu su bili sigurni da sa svima mogu ravnopravno da se nose.
Redom su padali Union Rafajzen, pa Mladost iz Brčkog, a čini se da je okidač bio četvrtfinalni duel sa Galatasarajem. U Turskoj su crveno-beli izgubili 1:3, nakon čega je usledio meč u prepunoj maloj sali Spensa. Na krilima navijača, sjajna Voša dotukla je protivnika ukupnim rezultatom 4:0. Najpre se Vojvodina pobedom od 3:0 izborila za zlatni set, a onda je slavila i u njemu, te otišla u polufinale. Beloruski Stroitelj, koji je pre toga izbacio ruskog predstavnika, bio je težak protivnik u polufinalu, ali je Vojvodina igrala sve bolje i slavila u oba meča.
Ono što se činilo samo kao snoviđenje sada je bilo tu, nadohvat ruke. Iako su Novosađani u finalu očekivali Ravenu, poslednja prepreka na putu do trofeja bila je portugalska Benfika, koja je eliminisala Italijane. Spremao se klub iz Srpske Atine za veliki događaj na svim poljima. Dok su igrači i stručni štab vredno radili, menadžment je organizaciju prvog meča finala pripremao do savršenstva. Borila se jednostavno Vojvodina i van terena, za sve ono što je u tako važnom momentu smatrala važnim za odbojku. Iako je bilo puno skeptika kada je klub objavio da će se evropsko finale igrati u velikoj sali, u crveno-belom taboru nisu imali nikakvu dilemu.
– Trudili smo se da napravimo bolje uslove za odbojku, za naše igrače i protivnika. Jednostavno, hteli smo da sve bude na nivou. Hrabrar potez je bio ulazak u veliku salu. Iako su nas odgovarali, u klubu smo imali jedinstven stav. Tako je recimo Milan Katić prokomentarisao da bi voleo da dočeka da igra u velikoj sali pred mnogo navijača, a ne samo da gleda takve utakmice. Mi smo i njemu i drugim momcima to omogućili. Smatrali smo tada da odbojka ne treba da ide unazad i da je ona odavno izašla iz školskih sala – govorio je tadašnji sportski direktor Nikola Marić.
A za svoju hrabrost, viziju, kvalitet i veliko srce Vojvodina je bila nagrađena na prvoj utakmici finala. U velikoj sali Spensa sjatilo se oko 5000 ljudi, koji su došli da podrže junake ne samo grada, nego i cele zemlje. Sjajna organizacija, atmosfera na tribinama, samo su upotpunili sportsku sliku, koju su dodali Vošini odbojkaši, savladavši Benfiku u Novom Sadu 3:1.
Trijumf je doneo potrebno samopouzdanje pred revanš u Lisabonu. Portugalski predstavnik mnogo je uložio u ekipu, organizaciju i samo takmičenje, u tamošnjoj hali sve je bilo spremno za slavlje domaćina. No, nije Benfika računala na sjajnu Vojvodinu. Dva seta bilo je dovoljno izabranicima Strahinje Kozića za konačno slavlje, iako je bilo teško, Novosađani su bili uporni i namereni da reše odmah sve upravo u prva dva sata. Morali su crveno-beli da čekaju kraj utakmice da se raduju kako i dolikuje, a novosadski strateg je kasnije pružio priliku i ostalim igračima da osete čari evropskog slavlja. Zato ni poraz od 2:3 nije uticao na raspoloženje, jer je Vojvodina uradila ono zbog čega je i došla u portugalsku prestonicu. Istorijski trofej bio je u rukama. Putem TV prenosa, slika sa postolja uz intoniranje državne himne, prenosila se u Srbiji, ali i van nje.
– Iz utakmice u utakmicu su nam rasli apetiti. Gledajući i analizirajući protivnike videli smo da možemo da igramo sa svima. Nije bilo pritiska. Cilj je bio samo da igramo dobro. Momci su polako sticali iskustvo, bili sve sigurniji i kvalitetniji i to se odrazilo na rezultat. Pobeda je bila mnogo veća od osvajanja trofeja. Ponovo su se cenili igrači i stručnjaci iz Vojvodine, Srbije. Sve je to pokazalo da ima potencijala, samo se s njim mora raditi, a mladim igračima se posvetiti pažnja – reči su šefa stručnog štaba Strahinje Kozića.
Prijatelji, navijači, poklonici odbojke, Novosađani i mnogi drugi priredili su doček crveno-belima na platou Spensa, gde su ih pozdravili, aplaudirali, pevali i podelili s njima radost evropskog uspeha.