Po završetku prethodne sezone klub su napustili vodeći igrači, Đurić, Mešter, Mijić i Ristić, dok je Kozić završio karijeru i postao trener mlađih kategorija u klubu. Praktično, iz prve postave ostao je samo Roljić, pa je pred klupskim stručnjacima bio veliki zadatak. Oni su se odlučili za mladost, a kasnije se ispostavilo da je takav potez bio pravi. Ne samo da su talentovani igrači (kako oni iz sopstvene, tako i oni iz dopunske selekcije) stekli afirmaciju, nego su uz to stigli i sjajni rezultati. Redove Novosađana pojačali su reprezentativci Dejan Bojović i Marko Samardžić, mladi, ali i dovoljno spremni da se suoče sa novim izazovima. Sa pozajmice iz Ivanjice vraćen je Marko Narančić. Njih trojica, uz Roljića, Perića i Jovanovića, trebalo je da predstavljaju osnovu tima. Ostatak ekipe popunjen je talentovanim igračima iz juniorskog pogona, Markom Podraščaninom, Milošem Vemićem, Žarkom Kisićem, Jovanom Šajnbergerom, Borislavom Petrovićem i Darkom Filipašem.
Uoči starta prvenstva Voša je predstavljala favorita iz senke, a veće šanse davane su crnogorskim klubovima i Crvenoj zvezdi.
Stručni štab na čelu sa Radovanom Dabićem je profesionalnim, strpljivim, odgovornim i napornim radom od favorita iz senke stvorio tim, koji je kvalitet potvrdio odličnim rezultatima na sva tri fronta. Osvojio je Kup Srbije, u plejof ušao sa prve startne pozicije i plasirao se na fajnal-for prestižnog evropskog Top tims kupa.
-Jako je interesantna i nadasve kvalitetna bila ta sezona, a završila se veoma tužno i nesretno. Sećam se tog dugačkog finala protiv Budućnosti, publike, borbe i kraja koji je obeležen jednim pecanjem na mreži. Takođe i Samardžić se povredio, a siguran sam da je to mnogo uticalo na celu ekipu – kaže Radovan Dabić.
Upravo na međunarodnoj sceni priredili su crveno-beli najveće iznenađenje i napravili još jedan istorijski rezultat za Vojvodinu. Kvalifikacioni turnir, na kojem su im rivali bili Prešov, Varaždin i Dinamo, Novosađani su lako preskočili, bez izgubljenog seta. U nastavku takmičenja Dabićevi puleni igrali su sve bolje, na startu u Portugalu osvojili su vredne bodove, zatim savladali i neugodnu rumunsku Konstancu, pa mađarski Veđes na svom terenu i još jednom Benfiku. Da sreća prati hrabre, odvažne i one koji je zasluže, pokazalo se i prilikom žrebanja za četvrtfinale, u kojem je Vojvodina za rivala dobila makedonski Rabotnički. U Novom Sadu su Perić i drugovi bili neumoljivi, a onda su se u revanšu u Skoplju našli na teškom zadatku, ali su i taj meč rešili u svoju korist. I tako je Voša stigla do još jednog evropskog fajnal-fora, gde su je čekale sve same zvezde. Novosadska ekipa, najmlađa na turniru u Španiji, susrela se sa domaćom Palmom, pa grčkim Panatinaikosom i italijanskom Pjaćencom. Crveno-bela mlađarija pobrala je simpatije, ali nije mogla da učini ništa više sem da dobro odigra, posebno u meču za treće mesto, da Panatinaikosu uzme set, čak i da bude u prilici da se izbori za taj-brek. Neiskustvo je uzelo danak, ali nije pokvarilo utisak odličnog evropskog rezultata.
-Posle poraza od Panatinaikosa u borbi za treće mesto mislim da niko nije očajavao i da smo se tada i mi igrači osećali zadovoljno i nakon takvog ishoda i četvrtog mesta u konkurenciji daleko jačih i iskusnijih ekipa. Sa ove vremenske distance još sam sigurniji da je naše četvrto mesto sigurno rezultat koji je obeležio vreme iza 2000. godine, kada je u pitanju takmičenje naših klubova na međunarodnoj sceni – ponosan je Dejan Bojović, a uz njega i Marko Samardžić: – Taj uspeh tek posle je dobio na snazi. – Teško je bilo zamisliti da naš neki klub ostvari taj rezultat.
Na domaćoj sceni osvojen je nacionalni Kup, a malo je falilo da se uzme i tutula. U završnici Kupa u jednom momentu činilo se da će kraj za Vojvodinu biti u polufinalu. Vodila je 2:0, zatim je Zvezda proekrenula i u petom setu imala kapitalnih 13:7. Dabić je tada sve karte bacio na teren, ukazao poverenje mladom Milošu Vemiću, koji je sa servisa matirao rivala.
– U tim trenucima zaista nisam bio svestan šta sam uradio. Trener Dabić je posle utakmice rekao da se to dešava jednom u sto godina i da je znao da sam veliki hazarder – priseća se Miloš Vemić, a Dejan Bojović dodaje: – Mislim da nikada neću zaboraviti polufinale kupa i sada već mitske servise Vemića u petom setu protiv Crvene Zvezde. To je definitivno bilo odlučujuće možda i za ceo taj turnir, borili smo se i kada je izgledalo kao da je sve izgubljeno. Predvođeni velikim Rašom Dabićem nismo ni mogli da igramo drugačije, nego sa velikim htenjem i željom da svaki, pa bio to prvi, ili poslednji, poen prigrabimo za sebe.
I u borbi za šampionsku titulu bilo je i te kako zanimljivo. Nakon osvajanja prvog mesta u ligi, ekipa je lako preskočila u polufinalu Crvenu zvezdu. Finalne utakmice sa Podgoričanima bile su pravi praznik odbojke, pred prepunim tribinama na oba terena, neizvesne, atraktivne, kvalitetne, a sreća je u majstorici bila na strani Budućnosti. Od pet utakmica finala, četiri su odigrane u pet setova. U prve dve u Novom Sadu Budućnost je napravila jedan brejk, zatim Vojvodina uzvratila jednim u Podgorici. Peti, odlučujući, meč s pravom su poklonici odbojke nazvali „Majstoricom za majstore“. No, povreda plućne maramice Samardžića (još krajem četvrte utakmice u Podgorici) bila je pravi peh, jer on je morao u bolnicu, a na teren je u poslednjem susretu istrčao mlađi libero Marko Knežević.
-Ta sezona je stvarno bila fenomenalna i na terenu i van njega. Ekipa je bila kao jedno biće, igrali smo baš dobro. I danas mi je žao što nisam mogao da igram petu utakmicu u punom Spensu, ali takođe mi je tada bilo zaista puno srce kada su momci izašli na teren sa onim transparentom “Samara igramo za tebe”– seća se Marko Samardžić.
U prepunoj velikoj sali SPC „Vojvodina“, u uzavreloj atmosferi, jedna lopta odlučila je o tome ko će podići šampionski pehar. A ta jedna lopta bila je na strani Budućnosti.
– Najveći žal ostaje za petom utakmicom finala plej-ofa protiv podgoričke Budućnosti, koju smo izgubili posle dugih i napornih pet setova. Nikada nismo žalili i kajali se posle poraza, upravo zato jer smo davali sve od sebe, ali se, ipak, još uvek sećam te majstorice i zapitam se da li smo mogli da imamo malo više sreće i hrabrosti u odlučujućim loptama. No, i danas osećam ponos, jer smo svojom energijom uspeli da animiramo toliko ljudi koji su napunili veliki Spens, kao u najblistavijim trenucima Vošine prošlosti – kaže Dejan Bojović.
Sa osmehom se svega seća i Marko Podraščanin:
-Imali smo sjajnu ekipu i još bolju atmosferu, o kojoj i danas pričamo i prisećamo se doživljaja i važnih pobeda. Naravno, žao mi je što je izostao onaj najvažniji trofej, koji smo izgubili u uzbudljivoj završnici protiv Budućnosti. Mislim da smo te godine zaslužili da budemo na pobedničkom postolju posle svega što smo prošli i uradili sa jednom vrlo mladom ekipom protiv tada moćne Podgorice.
Potvrda za kvalitet stigla je i sa spiska saveznog selektora Travice, koji je pozvao Bojovića, Samardžića, Podraščanina, Perića i Roljića. Rad sa mlađim kategorijama bio je poveren Draganu Čučkoviću, Slobodanu Galeševu i treneru Goranu Kamasiju. Juniori su bili šampioni pokrajine i Srbije i Crne Gore, a kadeti prvi u Vojvodini i treći u državi.
Posle jedne uspešne sezone klub su napustili i te kako važni igrači, Bojović, Roljić, Perić i Narančić (Filipaš ustupljen Mladom radniku), ali to nije demoralisalo nikoga u crveno-belom taboru. Podraščanin, Kisić, Zoran Jovanović i Vemić bili su za jednu godinu iskusniji, a kao pojačanja su pristigli juniorski reprezentativac Konstantin Čupković i Vladimir Jekić iz Budvanske rivijere. Takođe, vraćeni su Srđan Jovanović i Darko Bojković, dok su iz mlađe selekcije priključeni Goran Škundrić, Nebojša Januzović i Arsenije Mutapčija. Sve njih predvodio je najiskusniji, libero Marko Samardžić.
Lako se stiglo do finalnog turnira Kupa, a i u prvom kolu Lige šampiona zabeleženo je veliko iznenađenje – pobeda u gostima nad španskom Sorijom. Protiv jakih i iskusnih timova kao što su Kuneo, Fridrihshafen, Panatinaikos i Ostrava, realno se više nije ni moglo, ali je ostvarenim rezultatom (plasman među 16 najboljih) učinjena važna stvar, jer je obezbeđeno mesto našem predstavniku i naredne godine u Ligi šampiona. Bila je to lepa evropska škola, puna izazova i iskušenja, koja je donela neprocenjivo znanje, sasvim dovoljno za pohod ka domaćim trofejima. Ostalo je upisano i to da je Voša te sezone imala najmlađi sastav u istoriji takmičenja Lige šampiona.
-To je rezultatski bila moja najuspešnija sezona, jedina u kojoj sam osvojio duplu krunu, u prvoj godini samostalne Srbije. Ekipa je bila znatno podmlađena, dosta igrača je otišlo. Nova generacija sa Jekićem, Kisićem, Potketom, Čupkom je, može se reći, relativno lako osvojila duplu krunu. I ja sam tada prvi put bio standardni član prve postave – kaže Miloš Vemić.
Najpre je stigao pehar Kupa Srbije. Finalni turnir je odigran u Novom Sadu, a Vojvodina je sjajnom igrom, nošena podrškom sa punih tribina stigla do trofeja pobedama nad Radničkim i Mladim radnikom.
U polufinalu plej – ofa ekipa je bila bolja od Crvene zvezde (3:1 u pobedama), a do 13. titule državnog šampiona stigla je posle uzbudljivih i odličnih utakmica finala sa Ribnicom (3:1). Vojvodina je još jednom pokazala koliko znači dugačka klupa, jer su mnogo puta rezervisti donosili važne pobede. Junak plej-ofa, ipak, bio je Konstantin Čupković, koji je te sezone u više navrata igrao, i to sjajno, na poziciji koja nije njegova (na mestu korektora).
-Imali smo tada zaista mladu, a jako dobru ekipu i, da ne zaboravim, ogromnu podršku navijača. Odbranili smo zasluženo Kup pred našom publikom, a posle zanimljivih duela opet smo na našem terenu u četvrtoj utakmici protiv Ribnice pobedili i slavili titulu. Za mene je ta sezona bila šlag na tortu, veoma mi je značajna u karijeri i bez te titule verovatno ne bih otišao iz Vojvodine. Hteo sam da odem kao šampion – kaže Marko Podraščanin.
U mlađim kategorijama koordinator je postao Dragan Čučković, a trener Strahinja Kozić. Osvojeno je drugo mesto na turniru gradova, a četvrta mesta u državi u konkurenciji juniora i kadeta, s tim da su juniori nastupili bez najboljih igrača.