Sezona je završena, ali Vošina priča tek treba da dobije željeni smisao. Iako titula ovog puta nije stigla u klupske vitrine, novosadski kolektiv pokazao je nešto važnije – da veruje u mlade, u rad i talenat.
Zahtevna takmičarska godina na svakom koraku je testirala snagu, zajedništvo i veru. Vojvodina je odigrala čak 40 utakmica — 32 u domaćoj ligi, pet u Kupu Srbije, jednu u Superkupu i dve na evropskoj sceni. U Superkupu je ekipa pala tek posle neizvesnih pet setova, dok je u Kupu Srbije stigla do polufinala, i to bez povređenog Danila Elezovića (povredio se u novembru, a nedavno je i operisan), igrača koji je trebalo da bude stub igre. Umesto njega, crveno-beli dres obukao je iskusni Marko Radosavljević, koji je stigao svega nekoliko dana pred kup utakmicu i dao svoj doprinos — sve do nesrećne povrede pred plej-of.
Sezonu su crveno-beli započeli bez libera Stefana Negića, koji se hrabro vraćao posle teške povrede i operacije. Uz sve što se dešavalo jasno je koliko je ova ekipa morala da se bori, da se prilagođava i da raste.
Teret su, na poziciji libera, do Negićevog povratka (devetnaesto kolo Superlige, 1.marta) nosili Uroš Mišković (2002) i Vuk Nedić (2005), koji su pokazali da budućnost na mestu libera ne treba da nas brine. Matija Milanović i Luka Stanković (obojica 2005) su, uz usponе i padove, potvrdili da su dragulji srpske odbojke. Stefan Kokeza i Nemanja Antunović (obojica 2004) sjajno su koristili svaku priliku, dok su Vuk Kulpinac i Stefan Marić (obojica 2007) oduševili svojim talentom, posebno u plej-ofu. Deo mozaika bili su i Branko Kopitić i Jovan Perović, a Filip Savovski, kapiten Žarko Ubiparip i Andrej Rudić nosili su ekipu i bili oslonac mladima.
Tim predanih, vrednih i pravih ljudi u stručnom štabu radio je sa ovim momcima na treninzima, na polju odbojkaške i kondicione pripreme, te obrade i pripreme statistike, a posebna pažnja bila je usmerena oporavku i zdravlju igrača.
Činjenica je da je Vojvodina jedini klub u najvišem rangu srpske odbojke koji je dao priliku tolikom broju mladih igrača. Naravno, u Novom Sadu je oduvek bilo teže izboriti se za mesto u timu, a posebno na terenu — jer težina grba, tradicije i istorije nosi i posebnu odgovornost.
Zato danas, Vojvodina ima zašto da bude ponosna. Možda trofeji ove sezone nisu stigli u vitrine, ali je izgrađeno nešto još važnije — budućnost. Budućnost koja ima lice, ime i prezime.
Rad sa mladima je dugoročan proces koji traži strpljenje, upornost i veru. Naravno da rezultati i šampioni ne nastaju preko noći. Oni se pažljivo neguju i stvaraju. Ali, izbaciti daleko iskusniju Crvenu zvezdu u polufinalu i biti ravnopravan rival u pet utakmica finala plej-ofa u deulu sa takođe iskusnim protivnikom, svakako je nešto što motiviše klub da nastavi istim putem. Poraz se mora prihvatiti da bi se raslo dalje. Ovaj tim je pokazao da je sposoban za velika dela, i sigurno je da će Vošu u godinama koje dolaze voditi ka novim uspesima.
Vojvodina je najtrofejniji odbojkaški klub u Srbiji, koji se nikada ne odriče borbe za trofeje. U 2026. klub slavi 80 godina postojanja – osam decenija tradicije, uspeha i ponosa. Vizija ostaje jasna: stvaranje sopstvene škole, ulaganje u mlade i borba za pehare.
Voša je svakako pokazala da budućnost pripada onima koji veruju u svoju mladost.
Vojvodina i dalje ostaje svetionik srpske odbojke – klub koji gradi, razvija i sanja velike snove.
- Mlađani srednji bloker Andrej Aleksić je drugi deo sezone bio na pozajmici u Dunav voleju, s tim da je igrao za mlađe Vošine selekcije, a tek mu predstoje državna prvenstva. Od početka sezone na pozajmici su u superligaškim klubovima bili Nikola Brborić, Stefan Unković, Igor Lagundžin i Strahinja Đogić. U svakom slučaju odlazak na pozajmicu je prirodan put, koji su prošli mnogi veliki šampioni decenijama unazad.
- Vojvodina ima devet igrača na širem reprezentativnom spisku, koji su već sada biseri domaće odbojke. Ono što nas izdvaja nije samo rezultat na terenu, već sistem rada, poverenje u mlade, ulaganje u njihovo odrastanje i sazrevanje.
- Vojvodina je na tabeli Superlige zauzela drugo mesto, samo sa pobedom manje do ekipe Radničkog. Iza Novosađana ostale su daleko iskusnije ekipe.
