Ono što je on uradio u trećoj utakmici polufinala plej-ofa mnogi će pamtiti kao potez sezone. Kada su svi videli kraj, a protivnički igrači već počeli praktično da slave, Vošin libero Uroš Mišković nogom je ostavio loptu u igri (kako bismo to žargonski rekli „iz patosa je izvadio“), a posle odbrane Parapunova, ponovo je on vratio preko mreže Subotičanima.
– Tog trenutka sam znao da ćemo da pobedimo – priseća se Mišković: – Žarko je pucao, njihov srednjak je odregovao i umesto da odmah krenem rukom, ja sam pao, nogom izvadio loptu, Rado ju je stigao iza stuba, ja je prebacio, a njihov korektor udario po sajli. Ta utakmica sa Spartakom je bila baš specifična. Ušao sam u četvrtom setu, stigli smo ih i malo je falilo da dobijemo i četvrti set. Loše sam primio i dao loptu preko, te smo izgubili i otišli u peti set. Tada sam seo na klupu, ništa oko sebe nisam čuo, gledao sam u jednu tačku i trudio se da zaboravim i da se skoncentrišem. U petom smo igrali poen za poen dok se oni nisu malo odvojili. Opet smo ušli u egal završnicu. Ne znam šta mi je kliknulo u glavi, ali eto, na pravi način sam odreagovao zaštitom nogom. U takvom momentu u igri su koncentracija, puls, refleks, želja, naučeno.
Iako su svi potajno priželjkivali da ovo bude dodatna injekcija za igru u finalu, nažalost Vojvodina nije uspela da odbrani titulu. Treba priznati, protivnik je bio bolji i zasluženo je slavio. Međutim, svetlo na putu ka budućnosti pokazali su mladi igrači, ne samo igrom, nego i odnosom prema terenu, a najviše jedni prema drugima. Još jedan momenat, koji je verovatno mnogima promakao, a praktično je „nacrtao“ suštinu svega, jeste kraj te iste utakmice u kojoj je Mišković izrastao u junaka. I danas se na snimku slavlja može videti kako je Uroš u zanosu i radosti legao na teren, a prvi mu je dotrčao i zagrlio ga Stefan Negić, momak koji igra na istoj poziciji. Definitivno, jedan drugom nisu bili konkurencija, nego podrška.
A upravo je sudbina Stefana Negića još na početku sezone uticala na put Uroša Miškovića.
– Bilo mi je jako žao. Svi smo bili tužni zbog povrede Negića. On je naš drug i saigrač. I odličan libero. Ali, to je sport, koji sa sobom nosi i loše trenutke. Stefan je zbog povrede morao da propusti veći deo sezone. Vratio se na teren negde krajem lige, a uoči plej-ofa. Sa druge strane, ja sam dobio šansu. Igrao sam domaća takmičenja, ali i Ligu šampiona. Trudio sam se da maksimalno koristim svaki trenutak na terenu, da učim i stičem iskustvo. Sve to mi je mnogo značilo, jer su trening i utakmica dve različite stvari. Utakmica je potpuno drugačiji doživljaj, tu imaš i rezultat i publiku, sudiju, protivnika, sve to utiče dodatno na nas. Kroz mečeve svi rastemo – veli Mišković.
Po završetku sezone Urošu je stigla i zaslužena nagrada. Našao se na širem spisku seniorske reprezentacije. Iako, bar za sada, nije dobio priliku da trenira sa reprezentacijom, sam poziv uliva dodatno samopouzdanje.
– Nisam pozvan na pripreme, ali ja sam tu jedan od najmlađih. Čekam svojih pet minuta, nadam se da ću se naći i tamo jednog dana. Svakako, za mene je to motiv više da radim dalje i napredujem – objašnjava novosadski mladi libero.
Kako ističe, ponekad ponovo prebira po sećanjima i razmišlja o prethodnoj sezoni. Ali, isto tako jedva čeka nove izazove.
– Mi smo se posle dve nedelje ponovo okupili, sa novim šefom stručnog štaba i novim pomoćnim trenerom. Ali se svi jako dobro znamo. Razmišljam s vremena na vreme o izgubljenoj tituli. Cele sezone smo bili tu negde i uvek stali na kraju. Činjenica je da svi vole da pobeđuju i osvajaju pehare. Međutim, ima tu i druga strana. Nikada na neuspeh ne gledam kao na nešto loše, nego kao na nešto manje dobro. Iz tog poraza treba da ustaneš.
Da izvučeš pouke, da vidiš šta si mogao bolje i da onda napreduješ kako bi sledeće sezone bio bolji. Sigurno je da nas čeka jedan drugačiji period. Biće to izazov za ekipu, koju će činiti sklup mlađih i starijih. Sa većinom sam igrao. Mislim da naporan rad, želja, ambicija i dobra atmosfera mogu nadomestiti iskustvo. Meni je prva želja da vratim titulu. Vojvodina uvek ide ka najvišem cilju, bez obzira na to ko čini tim. Samo da uz puno zalaganja, želje i strpljenja sklopimo kockice kako treba – poručuje na kraju Uroš Mišković.