Iz časopisa OK Voša
U Novom Sadu se igra važna i veoma atraktivna utakmica. Volite sport, ali baš tog dana razmišljate o tome da li da krenete ili ne. Napolju nije baš idealno, a ni vreme početka sportske predstave vam nije po volji. Pitate se u isto vreme da li će biti mesta, da li je ulaz besplatan, da li sve to vredi mrdanja iz udobnog doma.
Ovakve i slične nedoumice nisu retke. Sve češći prenosi putem youtube kanala sportskih klubova, ili saveza, mnogima olakšavaju odluku da utakmicu „gledaju“ kod kuće. I, dok neko čeka idealne uslove i „dovoljno dobar“ razlog za odlazak na utakmicu, sa druge strane postoje i oni koji ne traže mnogo.
– Ako imam s kim da idem, jer sam ne mogu, i ako imam kako, onda nemam više nijedan problem. I jedva čekam – veli Stojan Kolarov, koji boluje od retke bolesti mukopolisahariodosis tip 4.
Stole, kako ga svi zovu, živi u Novom Sadu i, naravno, navija za Vojvodinu. Zbog bolesti je vezan za invalidska kolica, ali ga to ne sprečava da redovno posećuje sportske događaje. Više od dvadeset godina Kolarov ide na Vošine utakmice, ali i one reprezantativne. Najviše voli odbojku, a ide i na fudbal, rukomet, košarku… I, kao što kaže, ako ima s kim, očas posla on je već tu. Ništa ne može da ga omete, iako ne zna unapred kakve uslove će imati na utakmici. Njemu je samo važno da uđe u halu, ili na stadion. I da vidi, koliko toliko.
A Stojan je samo jedan od mnogih. Njegova ljubav prema sportu, poznavanje istog i dugogodišnje prisustvo na raznim mečevima, bili su povod i za ovaj razgovor koji će, nadamo se, ukazati na one stvari koji mi ne vidimo, te pomoći da i ljudi u invalidskim kolicima mogu nesmetano da prate sportske događaje.
– Moram reći da naše hale, stadioni, pa i drugi objekti, nisu dovoljno adaptirani za osobe u kolicima. Naravno, u svakoj sali slika je drugačija, a obišao sam ih mnogo, širom Srbije – počinje priču Stojan Kolarov: – Ono što nadomesti nekad loše uslove, jeste spremnost ljudi da pomognu i izađu u susret. Recimo, u Staroj Pazovi je dosta skučeno, ali sam imao obezbeđeno mesto iza terena. Najčešće na odbojkaške utakmice idem navijačkim autobusom koji organizuje Vojvodina. Uvek u autobusu zauzmem dva mesta, svi su vrlo predusretljivi i drugarski raspoloženi. Nekad odem i sam, sa pratiocem, da pogledam žensku odbojku, ili da navijam za naše reprezentitivne timove. Nigde nije idealno, ali nisam probirljiv i uvek se snađem. Dobro mesto sam imao u sali Master u Zemunu, kada sam gledao odbojkašku utakmicu Partizan – Vojvodina. Tamo su domaćini bili zaista ljubazni, a jedino mi je bilo nezgodno što je toalet na spratu. Jedna od najlošije prilagođenih hala je Pionir. Mesto za parking je na zemlji, pa kada padne kiša pravi je uspeh proći tuda kolicima. Beton je oštećen, teško je prići ulazu, a toalet je takođe gore. Ja sam išao da gledam reprezentaciju i moram priznati da su članovi obezbeđenja bili nepripremljeni, jer nisu znali da li smeju da me puste unutra. Ove godine sam išao u Suboticu na polufinale plej-ofa i tu je bilo dobro. Takođe sam išao i u Ub na finale Kupa Srbije. Prilaz sali je dobar, ulazak takođe. Hala je jako mala, kao i prostor oko terena, pa sam bio skoro u delu za rezervne igrače. No, moram reći da su radnici i obezbeđenje bili sjajni.
Dve dvorane Kolarov posebno izdvaja, za koje kaže da imaju najbolje uslove za ljude u invalidskim kolicima.
– Spens i Arena imaju bez dileme najbolje sale, kao i sam prilaz i ulazak u njih. U Areni su osobe sa invaliditetom smeštene između dva nivoa i prostor je dobar, dovoljno širok. Jedini problem je ako ispred vas ustanu, ali to sve zavisi od toga gde se smestite. U obe sale SPC Vojvodina su uslovi dobri. Tu sam, ipak, na domaćem terenu. I svi me poznaju. Uglavnom sam smešten na parteru u delu gde nema reklama, tako da mogu da vidim ceo teren. I toalet je na prizemlju, blizu dvorane.
Iako se u svom Spensu oseća odlično i ima dobre uslove, Stole, ipak, ukazuje na problem koji se ponekad pojavljuje, ali, kako veli i za to postoji rešenje:
– Činjenica je da redovno na utakmice ne dolazi nas mnogo u kolicima, pa se lako smestimo u te delove gde nema reklama. No, kada se igraju veliki mečevi, recimo finale plej-ofa i evropski dueli, onda dođe i više nas sa invaliditetom. Tada je već problem smestiti nas, a da svi možemo nesmetano da pratimo meč i da vidimo ceo teren. Uglavnom je bar deo nas u tom slučaju prinuđen da bude iza reklama, ali i iza još jednog reda stolica. Moj predlog za to je platforma. Imao sam priliku u velikoj sali Spensa na odbojkaškim mečevima, kao i na koncertima, da budem smešten baš na toj platformi. One se nameste po dva tri metra iza reklama, nikome ne smetamo, a dobro vidimo ceo teren.
Osim dvoranskih sportova, Stojan voli da gleda i fudbal, pa je često i na stadionima.
– Kada sam išao na Marakanu, smestili su nas na tribine i to u nezgodnom delu, tako da smo slabo videli teren. Možda je sada drugačije. Kod nas, na Karađorđu, uslovi isto baš nisu idealni, ali imamo sreću da nas puste da meč gledamo sa atletske staze, a dovoljno daleko da budemo zaštićeni. Možda se dva do tri puta desilo da sam morao na tribine. Ponavljam, tu i na bilo kom drugom mestu u Srbiji, važno mi je to da su ljudi uvek spremni da pomognu i da nađu rešenje.
Stojan ističe da ljudima još uvek nedostaje šira slika, koja je neophodna da bi i uslovi za sve bili jednaki. Ipak, on primećuje da se i to polako menja.
– Ne razmišlja se uvek o tome da svi treba da imaju jednak pristup hali i da u samoj sali, ili na stadionu, imaju mesto sa kojeg mogu nesmetano da prate utakmicu. Generalno, još uvek nedovoljno ljudi u kolicima dolazi na sportske događaje i koncerte. U inostranstvu je to drugačije. Pošto inače jako volim da pratim sport, odbojku posebno, gledam skoro svaki televizijski prenos stranih liga i međunarodnih takmičenja. U Engleskoj je, na fudbalskoj utakmici, red za ljude u kolicima smešten ispod tribine najvatrenijih navijača. U Italiji na odbojkaškim mečevima postoji red između publike i terena, koji je namenski napravljen za posetioce u kolicima – predočava Stole i na kraju zaključuje: – Imam utisak da se i kod nas sve to menja nabolje. Pre svega, super je što je za nas ulaz besplatan. Ja sam uvek spreman da idem i ne razmišljam mnogo o eventualnim problemima. Jednostavno, volim inicijativu. Najvažnije je, ponoviću, što su ljudi uvek spremni da izađu u susret, od organizatora, preko redara, obezbeđenja, do ostalih koji se nalaze oko nas. Naravno, nadam se da će i ova priča ostaviti utisak na nekoga i učiniti da se ode još jedan mali korak dalje.
