Sezonu, koja je iza Odbojkaškog kluba Vojvodina, Slobodan Boškan je počeo kao sportski direktor. Sredinom februara, tačnije posle završetka takmičenja u polufinalu Kupa Srbije preuzeo je trenerski posao u prvom timu, koji je predvodio do novog pobedničkog pehara u prvenstvu Srbije.

Jedanaest je do sada osvojio kao igrač i kao sportski direktor, a dvanaesti biser nanizao je kao šef stručnog štaba.

– Nikad nije lako ući u neki posao koji je neko započeo pre vas. Tako je i u ovoj priči mog prelaska sa mesta sportskog direktora na trenersku poziciju. Tu je za mene najvažnije bilo da prelomim. Onog trenutka kada sam to prelomio mislim da mi nije bilo toliko teško. Jeste bilo izazovno ući u sam finiš sezone, pred početak plej-ofa, preuzeti ekipu, a izgurati sve do osvajanja titule. To jeste bio izazov, ali je za mene najveći izazov bio doneti odluku. Kada je odluka donesena, ušao sam u posao koji sam počeo da radim i radio sam ga najbolje što sam mogao.

Da se vrati u trenerske vode prihvatio je pre svega zbog toga da pomogne klubu u kojem je stekao prve odbojkaške korake.

– Ja sam sa Upravnim odborom, odnosno sa predsednikom UO gospodinom Dragoljubom Zbiljićem, razgovarao na tu temu, ali nisam želeo da uđem u tu priču iz nekih svojih razloga. Ipak, desila se ta teška, izazovna situacija za klub, i u stvari je to poguralo moju odluku da se prihvatim trenerske uloge. Na neki način sam hteo da izguramo sezonu, ali i da se okrenemo narednim.

Cilj po preuzimanju tima je i ostvaren, najvažniji pehar ostao je tu, u vitrinama najtrofejnijeg srpskog kluba.

– Titula državnog prvaka za nas je najbitnija, kako zbog nastavka niza, tako i zbog igranja u Ligi šampiona. Možemo biti delimično zadovoljni sezonom, jer nismo uspeli da osvojimo Kup, a mislim da smo imali kvalitet. U polufinalu kragujevački Radnički bio je bolji od nas, zasluženo se plasirao u finale, gde je izgubio od Ribnice. S jedne strane smo zadovoljni sezonom, ali ostaje žal za propuštenom prilikom u Kupu Srbije.

Doprinos osvajanju titule, ističe Slobodan, imao je i njegov prethodnik Siniša Gavrančić, koji je dve i po godine trenirao tim. Prednost Boškanova bila je ta što je kao sportski direktor dobro poznavao igrače, pa je znao koje su to stvari, finese, koje je neophodno ispraviti i nadopuniti kako bi se stiglo do željenog cilja.

– Bio sam prisutan na treninzima, na putovanjima, utakmicama. Znao sam kako ekipa igra, diše, ponaša se. Analizirajući i gledajući snimke tokom sezone ono što je ove godine nama bio problem jeste to što se iz ekipe nikako nije mogao izvući maksimum. Ima više razloga zašto je to tako i svako ima svoje mišljenje. Ono što sam se ja trudio da promenim u tom kratkom vremenu, koliko sam imao tokom plej-ofa, jeste najviše to da im ukažem na neke stvari u njihovom ponašanju na treningu i utakmici, a koje sam uočio. Nakon toga, kada sam im predočio te stvari, insistirao sam na tome da ih isprave. Bilo da je reč o nekom elementu, o taktičkoj ili tehničkoj poziciji. Uglavnom, videli su se blagi pomaci, ali nije bilo dovoljno vremena da bi se video konkretan napredak. Tu najpre mislim na igru u odbrani, odnosno u bloku i u polju. Mislim da smo tu u prethodnoj sezoni imali velike rezerve kao ekipa. I na tome sam najviše insistirao u tih mesec i po dana. Tu je bio fokus i akcenat tokom treninga i utakmica, kako pojedinačno tako i ekipno. Takođe sam želeo da kao ekipa rešavamo pojedine teške situacije, a ne da se oslanjamo na individualne kvalitete.

Prednost nekadašnjeg reprezentativca Srbije i osvajača brojnih medalja, pri preuzimanju prvog tima Vojvodine bila je i ta što je po završetku svoje igračke karijere, stekao internacionalno trenersko iskustvo, klupsko i reprezentativno.

– Jeste postojala pauza kada je reč o trenerskom poslu, ali to vam je kao kad naučite da vozite bicikl ili da plivate. To je jedan mehanizam u koji se brzo vratite i adaptirate. Meni je bilo potrebno otprilike nedelju dana da se vratim ritmu trenerskog posla. Tada sam uhvatio pravac. Nije mi bilo toliko teško, možda samo u prvih nekoliko dana, ali posle toga je sve rutina.

Boškan će kao šef stručnog štaba voditi tim i naredne sezone. Izazovi će biti još veći s obzirom na to da ekipu, uz već dobro poznat cilj Vojvodine, a to je trostruka kruna, očekuje i nastup u grupnoj fazi Lige šampiona.

– Vojvodina mora da drži taj standard – trostruka kruna je cilj i naredne sezone. Jednostavno to je ono što mi očekujemo od sebe, a i klub već dugo tako funkcioniše. To tako moraš da prihvatiš. S tim počinješ sezonu i završavaš je. Igranje u grupnoj fazi Lige šampiona je velika stvar i bez dileme će doprineti razvoju i kluba i ekipe narednih godina. To je ono što će nam biti dodatni kvalitet, ali pre svega neophodno da osvajamo titule kako bismo igrali najelitnije takmičenje.

Bez sumnje na svim frontovima Novosađani će želeti da se kao i do sada pokažu u najboljem svetlu. Ono što je sigurno je to da će tim Vojvodine drugačije izgledati u odnosu na prethodnu sezonu. Crveno-beli dres sigurno neće oblačiti Nemanja Mašulović, Filip Kovačević, Boris Buša, Pavle Perić, Vuk Todorović i Aleksandar Blagojević sa kojima nije nastavljena saradnja. Istovremeno, od novih imena, dres najtrofejnijeg tima u državi, tehničar Andrija Vilimanović, bugarski reprezentativac korektor Radoslav Parapunov i Kubanac sa ruskim pasošem Rafael Migel.

– Ostaju Luka Čubrilo, Lazar Bajandić, Andrej Rudić, Stevan Simić, Stefan Negić, Radoslav Brborić i Aleksandar Bošnjak. Neke mlade igrače smo priključili, pa se tako vratio sa pozajmice naš igrač Nikola Vujović, a stigao je i mladi korektor Milan Zečević, koji je došao iz Ribnice prošle godine, a polusezonu je trenirao sa Novom Sadom. Vratili su nam se primač David Mehić i srednji bloker Nemanja Čubrilo.  

I kako tradicija nalaže svi koji oblače dres Vojvodine obavežu se da će uz uloženi maksimum doprineti da najbolji tim u državi zadrži taj epitet. To je i Slobodanu dobro poznato. Podaci sa početka priče kažu da aktuelni trener u svojoj riznici ima 12 titula (osam je osvojio kao igrač, tri kao sportski direktr i jednu kao trener) od ukupno 18  i po tome se izdvaja u odnosu na ostale. Strateg Vojvodine ističe da je svaka titula emocija i priča za sebe.

– Mislim da titule ne mogu da se porede. Svaka titula je draga i do svake se teško dolazi. Ne postoji prvo mesto koje je osvojeno na lak način. Uvek mora da postoji ambicija, da se ulože mnogo energije i truda kako bi se ne samo pobeđivalo i osvajalo, nego i ostajalo na vrhu. Kada si prvi svi hoće da te skinu sa trona i moraš da braniš to što si osvojio. Mislim da kao igrač titule i pobede više gledaš kroz sebe i tako i to doživljavaš. Jesi ti deo ekipe, ali više se usmeravaš na to da ti uradiš kako treba. Kada si trener onda je potrebno da taj fokus, u skladu sa poslom, proširiš i usmeriš na celu ekipu, na njene potrebe, na igrače pojedinačno, bilo da su te potrebe na terenu, van njega, na utakmicama, putovanjima … I ti kao trener moraš da vodiš računa o mnogo većem broju ljudi i da napraviš homogenu grupu koja će se dobro osećati provodeći vreme zajedno, trenirajući i igrajući mečeve. Mnogo je zahtevnije doći do trenerske medalje, jer je potreban drugačiji pristup. A svako ulaže makismum.

Vojvodina je za sada jedini tim koji je devedesetih godina ostvario niz od devet uzastopnih titula. Poslednjih pet uzastopnih ukazuju na to da je na dobrom putu da sustigne i možda prestigne taj rekord.

– Ne bih se toliko bavio rekordima. Ako se to desi lepo je da se pomene. Mislim da ne bi trebalo da se bavimo time, već da idemo od sezone do sezone. Kad bude došlo i ako bude došlo do toga, onda se o tome može pričati. A do tada ima mnogo drugih stvari na kojima treba raditi – zaključuje Slobodan Boškan.

Podelite na društvenim mrežama